Prašina u očima (odlomak)
Oktobarski dan je odmicao, a on je i dalje sedeo i nemo posmatrao genijalan proizvod ljudske lenjosti, kako je već umeo da nazove tu čudnu spravu, sa čijeg ekrana ga je vrebala belina koju je trebalo ispuniti smislom. Pitao se gde su nestale sve reči i pametne misli koje su mu preko potrebne; i zašto baš sad, kad želi da napiše nešto što će kasnije služiti čovečanstvu i predstavljati delo koje će ga učiniti večito živim... Ili bar prisutnim među živima.
Tu je frazu negde pročitao i prihvatio ju je, jer bio je dobar osećaj podvaliti tom čovečanstvu koje, istini za volju, i ne zaslužuje bolje, jer je ionako osuđeno na propast.
Nešto ga je pritiskalo, odzvanjalo u glavi, u ušima, ali nije hteo da se preda tom osećaju koji ga je slamao. U toj konfuziji, tražio je smisao i neki znak.
„Glupo je, zar ne?“ ponavljao je.
„Zatvori oči“, čuo je glas koji je dolazio sa svih strana, a opet, niotkuda.
U vrtlogu i pometnji koja je nastala, čvrsto se držao, kako ga vetar ne bi oduvao. Osećao je da se nebo otvara, da svetlost menja boje i da će mnogi oslepeti, a kad se sve završi, izgledaće kao da se ništa nije desilo.
Ipak, pogrešio je. Osećalo se u mirisu koji je vetar raznosio oko njega, iako je sve na prvi pogled bilo isto.
Opet nije znao šta da napiše, samo se pitao šta bi se desilo da nije zatvorio oči. Da li bi video nešto što nije trebalo da zna ili...?
Znao je ono što oseća, a osećaj je bio istina, intuicija ga nikad nije prevarila, niti je ovo bio momenat u kome razum pomaže da se, na način prihvatljiv mašini koja hoda i misli, objasni istina.
Čvrsta odluka da piše, makar i besmislice, nije ga napustila. Verovao je u haos koji nosi u sebi od rođenja, jer i na samom početku beše isto – haos.
Pogledao je iza sebe i rekao: „Bože, odakle ovolika prašina“.