Prazni dani i nemoguće

Čudni dani, čudno proleće koje je više ličilo na poznu jesen, nego na radost života. Sve kao i vreme u kojem sam postojao. Ne mogu reći da je bilo šta drugačije, mnogo drugačiji nego godinu, dve, više godina ranije, slično je ili samo osećao sam se... Stariji, bespomoćniji, beživotniji. Nisam imao volje ni za sitnim radostima, bekstvima, beleškama...jednostvano osećao sam se kao predmet, ostavljen negde, odbačen koji samo diše i ne razlikuje se od stvarnog odbačenog predmeta.

M. se nije javljala. Imali smo prećutni dogovor da prazninu ne ispunjavamo pozivima, porukama. Imali smo dogovor koji je hladno izgovorila i... Obuzdavao sam sebe, da želja i praznina me ne savladaju, da u praznini postojanja ne ispisujem poruke na koje neće odgovoriti ili će ljutito reći dogovorili smo se nešto.

Mi nismo bili par, ni ljubavnici, nismo bili ni prošlost, ni budućnost, ni sadašnjost... Mi smo bili trenutak koji potraje. Trenutak koji se ponovi sa još većom strašću, pa nestane kao da nikada se nije odigrao. Mi, bili smo jedno i drugo, jedno koje je pronašlo , drugo koje je tražilo ... Ono drugo, prvo... Mi smo splet okolnosti, nemoguće postojanje, neodoljiva želja i ledena nepostojanost.

Obradovale bi me retke poruke, iznenadila bi me u skrivanju i zaboravu kada bi napisala nekoliko šturih reči. Poruka je uvek jasna, da želi me baš kao i ja nju, da joj nedostajem u samoći... Tužna setna ona, okovana zamračenom sobom koja je njena stvarnost - zamišljao sam pogled koji dodiruje snegom pokrivenu ulicu i nemi glas usamljenosti. Tako sama u gomili u koju svakoga dana išeta, postoji u nepostojanju. Izraz lica koji je iskren, slomljen prazan ni nalik njoj koja to nije dok „postoji“ u svetom delu dana.

„Volela bih da mogu da vidim...“ sećao bih se te rečenice... Da vidi sebe, onako kako sam je ćuteći posmatrao. Možda nilo kao ja, nikada... Hrabrim sebe ponavljajući reči koje će zauvek kliziti kroz um, u svakom danu...

..........

„Ne mogu reći da volim te. Ja ne znam šta znači ta reč. Nikada je nisam osetila...“ započinjala je razgovor gledajući me sa druge strane stola dok smo ispijali kafu. „Nekada, žao mi je što postojiš. Kajem se što sam poželela da te upoznam, otvorila vrata . Znaš, setim se često tvojih koraka kada si odlazio. Nisi to video, rukom sam pošla da te zaustavim, ali nisam. Poželela sam i da budeš gost na mojoj izložbi... Nisam te pozvala, plašila sam se sebe, sopstvenih osećanja, uplašila sam se da prepoznaće moju slabost... Ne nije ovo ljubav i ti ni po čemu nisi izbor... Ali poseban si, sasvim drugačiji a tako jednostavan i pitam se iz dana u dan zaštoooooo ti ?“

„M....“ samo sam zaustio i bio sam prekinut.

„Koje ludilo i koji pakao sam sebi stvorila. Ne govori. Nemoguće je. Znam šta si krenuo da izgovoriš. Nemoguće jeeee.“

Mi, tužno mi... Ne poznajemo se, ni reč više ne izgovaramo jedno drugome, ni detalj, senku više ne znamo od potrebnog. Mi.

Autor Vladimir Radovanović