Prazni, skriveni pogled

Došao je čas ? Zgrčeno telo koje podrhtava, čas vidljivo čas prikriveno. Prazne misli koje udaraju sve snažnije, to je... Stanje postojanja, čestih dana ili praznih tihih noći koje se stapa sa kišom i klizi. Taj čas traje i traje. Ne nije ovakav, nikada ovako nemoćni izraz privida nije se zgrčio, sakrio, drhtao. Ni ime ne može više puta ponoviti da sasvim siguran je da on je. On ili ... Dopirali su do njega zalutali vapaji, odbeglih senki. Iz mraka su se vraćale senka za senkom u nepravilnom podrhtavanju dana, pozne noći. Tražile su ga, pravdale se i molile, čuo je nepovezane , besmislene rečenice. Škrgute zuba, video je otiske kapi, ali...

Ponavljao je sebi da ne može. On ništa ne može i uzalud je.

„Ubiću se, to je jedini način da ...“ odjekivala je tišina .

„Ne smeš!“ ćutao je odgovor.

„Budan si?" eho se čuo kao sat koji otkucava gluvo doba i narušava tišinu.

.............

Uplašen je, do smrti. Ne vidi sedmi dan koji će se roditi iza teške noći, ne vidi gusti mrak koji spava pod njegovim letom, dok plovi nebom. Ništa ne donosi mir i... Čas nije stigao, ili...

Prazni, skriveni pogled klizi niz pospani mrak i putuje beskrajom.

Autor Vladimir Radovanović