Prečica za sreću

Te godine, kada sam upisao književnost, trebalo mi je sve što jednom naočitom gradskom momku može biti po volji: ljubav, sreća, malo novca, i, naravno, što više seksa. I sve to u isto vreme ako može. Ja sam verovao da može, ali stvarnost me je demantovala. Sa svim drugim uspeo sam nekako da se izborim, izuzev sa srećom. Kad god mi je bila potrebna, naročito na ispitima, uvek bi zakazala; kad god bih pomislio da će mi prokrčiti put do toplog krila zgodnih koleginica na koje bih bacio oko, okrenula bi mi leđa. Stoga sam zaključio da je sreća najgori drug.

Ali kako sam došao na ideju da bi moja slamka spasa mogao biti moj osmeh, pojma nemam. Moguće je da sam u nekom svom blistavom trenutku pomislio kako je taj moj šarmantni osmeh jedini dar od boga koji me nikad nije izneverio  i da je to bilo dovljno da me pokrene na akciju i taj moj šarmantni kez doteram do savršenstva, i onda koristim kao moje tajno oružje. Zamišljao sam to kao moj gerilski put do uspeha, odnosno kao prečicu za sreću, i krenuo da treniram. 

Do besvesti sam uvežbavao svoj osmeh pred ogledalom; ja sam se kezio ogledalu, ono se kezilo meni, sat–dva dnevno, radnim danom, vikendom i praznikom po petnaest minuta ujutru i uveče, ponavljajući sve u šesnaest „Pozitiva i osmeh“ i druge prigodne mantre lajf kouča i motivacionih govornika. I nakon nekih mesec dana, pucajući od optimizma, krenuo sam da primenjujem tu svoju tehniku hepi fejs, kako sam je bio nazvao. Svejedno da li sam u liftu,  tramvaju, apoteci, kod zubara, prodavnici, ili na ispitu, čim se nađem u nečijem vidnom polju, razvučem u kez svoju čarobnu hepi fejs. I sudeći po prvim reakcijama, nekima se to čak i dopalo. Ali prođe jedna sedmica, prođe i druga i treća, ode na kraju i čitav mesec, a sve više njih mi je uzvraćalo istom merom. Spaze me na prozoru, ošinu me svojom hepi fejs. Vide me u tramvaju, iskeze mi svoju hepi fejs. Pustim korak niz ulicu, ide mi u susret nečija hepi fejs. Šta je sad ovo, majku mu, pitao sam se. Nisam li počeo da haluciniram? Nisam. U pitanju je epidemija, a ja sam glavni kliconoša, zaključio sam. I šta sad da radim?

Lepo se obuci, uozbilji se, pa pravac u centar grada, popni se na Terazijsku česmu i upitaj svoje sugrađane: „Imate li vi u kući ogledalo?! Ako nemate, ogledajte se u svojim ukućanima, njima kezite svoje hepi fejs!“ Eto šta da radiš.

Ma sve sam ja to lepo smislio, ali nedostajalo mi je hrabrosti da uradim tako nešto. Šta ako neko nasrne na mene, ili ako se okupi masa sveta pa krene da me začikava, pa ja nekoga odalamim, pa onda dođu organi reda i, kao opasnog po okolinu, smeste me u ludaru?

I tako, nemajući ideju šta da preduzmem, nastavio sam po starom, i gle čuda, nakon nekoliko meseci napokon dođoše i prvi  pozitivni rezultati. Već mi je bilo ušlo u krv da čim osmotrim neki problem, upotrebim svoju hepi fejs i izgladim stvar. I bio mi je pravi užitak da nekom klipanu iskezim svoju hepi fejs iako bih mu najradije opsovao sve po spisku, isto kao što bi najverovatnije i on mene oterao u majčinu. Ali, baš tih dana, sve više me je podmuklo, kurvinjski  tištilo pitanje: šta ako naletim na nekog namćora pa ga iziritiram svojom hepi fejs, i onda ovaj nasrne na mene i tresne me po labrnji? Onda ću, milosnu mu majku, morati herojski da se oprostim od svoje lepe hepi fejs, koja će tako postati horor fejs.  

Jedne vlažne letnje večeri utrčao sam u apoteku i zatražio da kupim kondome. Žurilo mi se, frka živa. Ljubazna teta u belom mantilu upitala me je koje ću, a ja odgovorim: „Izaberite sami, Vi sigurno znate koji su najbolji.“ „A da ne bi mladi gospodin i da mu uzmem meru?“ odbrusila mi je i pogledala me kao da mi fali koja daska u glavi. Kako će se pokazati, šac-metoda bila je dovoljna, kondomi su bili odgovarajući broj, ali, dok je apotekarka prčkala po vitrini i, pretpostavljam, premišljala se da li da mi podvali ili ne, u ogledalu iza nje ugledao sam svoju hepi fejs iskeženu u najglupaviju grimasu koju sam ikad video. I tako sam, u toj mikrosekundi, saznao bolnu istinu da postoji i moja glupava hepi fejs. I u još nekolike situacije dogodila se slična stvar i to me je, logična stvar, navelo na zaključak da će biti slaba vajda od moje hepi fejs ukoliko na visini zadatka ne budu i moje sive ćelije. Bilo mi je došlo da se ubijem,  toliko me je to saznanje pogodilo. Ali borac sam ja, zavrnuo sam rukave, zagrejao stolicu, i prionuo da bildujem svoje sive ćelije. Dan-noć sam igrao šah, pravio ukrštenice, rešavao sudoku... I dođe tako i jesen; imao sam utisak da sam baš dobro napredovao, ali, kako to da proverim, pitao sam se. Dosta mi je bilo zavaravanja. Potraži pomoć prijatelja, nema druge! Poslušao sam glas u sebi i, ispostaviće se,  nisam pogrešio.

Kako izađem u društvo, svi se zalepe za moju hepi fejs, niko ne daje ni pet para za moje mišljenje. Osmelim se da pred kolegama pokažem svoju pamet, i onda, avaj, spašavaj što se spasti može, prizivajući u pomoć koga drugog do svoju hepi fejs. I tako iz dana u dan, nebrojeno puta se ponovilo isto: s pameću kao džokerom u rukavu, doživeo sam totalni fijasko. I što je najgore od svega, nije se videlo ima li kraja tom mom srozavanju na dno. Ta moja godinama zanemarivana, a sad naprasno razbuđena siva masa, upropastiće moju hepi fejs – tu pretnju, koja se kao Damoklov mač nadvila nada mnom  – shvatio sam najozbiljnije. 

Ali, opet kažem, borac sam ja. Dugo sam razmišljao šta ću i kako ću dalje, i u tom košmaru, negde s drugog kraja vasione, probio se glas mojih roditelja: „Mani se tih gluposti, sine, drži se ti knjige!“ I najposle sam ipak nekako smogao snage da kažem samome sebi: Šta se tu može, ne možeš imati sve. Nekome bog da pamet, nekome lepotu, nekome snažne mišiće, nekome hepi fejs... Sve u svemu, mogao si proći i gore. A sreća je kažu dostižna, ali hirovita i svojeglava kao nezvani gost, i njena naklonost očito mora da se zasluži.