Foto: 
autor nepoznat

Premijera

"Traže se glumci amateri za ulogu u filmu...."

Dok je Lara čitala oglas u novinama sve je treperilo u njoj. Zamalo nije vrisnula od sreće. Još kao mala želela je da bude glumica. Oblačila je mamine, iako tada preduge, haljine, obuvala cipele na štikle i krišom se šminlala, a onda je dugo stajala ispred ogledala i glumila damu iz nekog filma. Bio bi to čitav monolog, pa često i dijalog pred ogledalom. Zamislila bi scenu sa dve osobe i razvijala bi priču smišljajući je tog trena.

Ponekad bi naišli roditelji i stojeći iza odškrinutih vrata kradom je gledali. Smeškali bi se u sebi ali i bili ponosni što njihova malena devojčica zna tako nešto da smisli.

 Nakon gimnazije nije išla na fakultet. Zaposlila se i ubrzo udala. Već petnaest godina bila je u braku. Rodila troje dece i imala je dobrog muža. Često biti razmišljala šta bi bilo da je završila glumu. Gledajući filmove zamišljala bi sebe u glavnoj ulozi. Ali, bila je samo poštanski službenik.

Još jedna ljubav ostala je neostvatena. Dok je bila osmi razred osnovne škole, zaljubila se u Uroša. Bili su pet godina zajedno, a onda se razišli iz nerazjašnjenih razloga. Mnogo su se voleli. Vremenom naučila je da živi bez njega. Od drugarice bi ponekad čula nešto o njemu. Nakon desetak godina oženio se i on. Retko ga je sretala, iako su bili u istom gradu. Pomirila se sa tim da mora živeti bez njega. Jednom je pročitala rečenicu "Ako ne možeš da imaš ono što voliš, nauči da voliš ono što imaš."

I, naučila je. Zavolela je svog muža.

I eto, videvši ovaj oglas, pomislila je da je to neki znak, da će joj se možda ovaj san ostvariti. Istog dana pozvala je broj telefona koji je bio ispod oglasa i prijavila se.

Danima je spremala tekst za audiciju. Međutim, kada je došla tamo dobila je sasvim druge zadatke.  U početku osećala je veliki tremu, ali onda ljubav prema glumi je ponela i ona je zaboravila da je na sceni.

Aplauzi ljudi iz komsije vratiše je u stvarnost. Dobila je ulogu. Direktor je rekao da je veoma talentovana,  ali morala je i da ide na časove.

Došlo je vreme i za premijeru filma koji je snimala. U velikoj sali svetla se pogasiše i film je počeo. Bila je jako uzbuđena. Na licima gostiju videla je zadovoljstvo.

Film je završen. Pale se svetla i začuo se jak aplauz. Izašla je sa kolegama na scenu i pozdravila publiku. S osmehom na licu posmatrala je ljude oduševljeno. Odjednom, pogled joj zastade na čoveku u trećem redu. Neko vreme gledala ga je kao hipnotisana. A onda, kolega je povuče i pozva je da krenu u garderobu.

Tamo je bila sama kad je čula kucanje na vratima. U ogledalu pogleda vrata čekajući da vidi ko je. Visok, lep zakorači u njenu garderobu. Stajali su jedan naspram drugog i gledali se ćutke dugo. Kao da su hteli da gledanjem zapamte svaku boru, svaku liniju na licu.

"Čuo sam da glumiš u ovom filmu, pa sam došao da te vidim."

"Hvala što si došao!"

Nisu znali šta jedan drugog da pitaju, a toliko toga su hteli da saznaju. Ljudi su stajali ispred glasno pričajući, ali to im nije smetalo. Postojali su samo njih dvoje. Pomislila je da ga pozove da odu na kafu, ali tog momenta zazvonio mu je telefon.

"Halo! Da, da... Evo stižem!"

Napravio je nervoznu grinasu kad je završio razgovor.

"Izvini, moram da idem.Čedtitam još jednom! Ostvarila si svoj san."

Pozdraviše se nežnim rukovanjem i on ode. Dugo je sedela i gledala u vrata kroz koja je izašao.

"Da, ostvarila sam san... Ali samo jedan, a drugi ostade neostvaren. "

Uzela je svoj kaput i izašla neprimetno napolje.

Bele pahulje prekrile su njenu plavu kosu i kvasile su joj lice... Ili...možda i nisu pahulje, već suze koje su potekle od čežnje.

Komentari

Komentari