Pretežno sunčano

Spakovala je ventilator, a sa njim i svu letnju vrelinu. U crnu plastičnu kesu je, u tri dela stalo sva tri meseca, natprosečnih, ekstremnih temperatura, kako kažu. "Dugo, toplo leto"...ranč na jugu Amerike, prerija s kaktusima i i udaljenim krdima konja... "Bonanca", drvene kuće s širokim verandama... Mama i tata su veoma voleli te serije. Osećala je mir, onaj duboki detinji spokoj, dok ih je posmatrala kako gledaju u crno - beli ekran. Iako tek rođena, već je i sama zavolela te predele.
Amerika...Nikad tamo nije kročila, osim kažiprstom, po velikim listovima Atlasa.
A ovog leta, ni u reku, obližnji potok nije zagazila, bar do članaka. A mora, njega se sećala, kao davne ljubavi, večite, a nikad do kraja ostvarene, pomalo pitome, a često strastvenih, divljih talasa, ispod kojih se kriju sve tajne sveta.
Tog leta, njen mali stan joj je bio lični centar za banjsko lečenje sa saunom, a termini, samo za nju rezervisani. Ah, kakva je to tortura meteoroloških iživljavanja bila! I svi nervozni i ljuti na tople dane, pa se još više, od tog gneva, grejala atmosfera. Uvek se pitala, zašto se ljudi žale na vreme, kao što bi na nekog nepovoljnog i beskrupuloznog političara. Mada, među njima ima dosta sličnosti. I jedno i drugo imaju tačke neizdržljovosti. Samo što ovi drugi mogu da se biraju.

Mačak, mlad, ali od ovakvih prilika, neodređene starosri, zbog spuštenih brkova i kapaka, celog leta se vukao od jednog ćoška, koji je svojim telom pregrejao, do drugog. Kada bi se tako, ona iz jednog, a on iz drugog kraja negde usput sretali, obećavala mu je da će ga odvesti negde daleko, u krajeve gde se normalno diše, samo kada "ovo" prođe.
Još samo ovo. Kao i ono od pre godinu dana, baš u sličnim vremenskim uslovima, kada je obećavala svom ocu, koji se borio sa vatrom u svom grlu, da će mu olakšati, da neće dati vatri da ga proguta. Ali, vatru koja je odlučila da se razgori, niko ne ugasi. Odnela ta vatra sobom i njen glas, jer od suza svog oca na jastuku sa slikom sveca iz jednog manastira, koje joj je kao pozdrav, umesto reči ostavio, ona najednom zamuknu. A od neuzetih zalogaja njegovih, ona izgubi apetit, za hranu, za život. Jedva se posle oživela, samoj sebi je dala veštačko disanje.
Jedna druga vatra, pre te stihije, ljuta i brzogoreća, zaposela je utrobu njene drugarice, njene sestre po mislima, po smehu, po suzama, pa je tako sagorela je i njen srčani osmeh, onaj razdragani kikot, kakav je samo sa svojom drugom delila, još od školske drvene klupe. Taj osmeh joj poklonila, da ga ima sa sobom, da je blaži, gde god da je pošla.
A pre toga, idući sve tako unatraške, jedan jak strujni udar, onaj što se ne meri amperima, već brzinom kretanja krvi do prve brane, prvog ugruška, njenu majku je zarobio pune četiri godine i šest dana, jer joj srce nije moglo više da se odmerava sa tim strujnim udarima. Samo se predalo, njenoj kćeri na ruke.
A još pre, pre, pre toga, jedna brza kola su joj polomila njen dug korak. Ne jedan, puno koraka. I kada je prohodala, ponovo, kao kada je bila mala, uz maminu ruku s jedne i tatinu s druge strane, nije više mogla da sustigne svoje korake. Pobegli su ispred nje, podaleko. Sustigne ih ona, pa oni opet pobegnu. Ipak, jako je cenila i te što je imala, jer, kako su joj svi govorili, što je i sama znala, pravi je srećnik što se izvukla živa ispod točkova automobila, pa još i hoda.

Posle tri meseca vreline tog leta, kao u onom filmu, koji se nekada davao u školskom TV programu u podne, "Poslednja oaza", spustila se kiša. U filmu su sve životanje skakale od sreće, i četvoronožne i one koje nemaju noge. I vukovi, divlje svinje, jeleni, ali i zglavkari. Sreća je, reklo bi se, ono što te može podići na noge, iako ih nemaš. Tako je bilo na filmu. Ali, u ovom suvom, ispošnjenom gradu, sveopšte veselje je toliko kratko potrajalo, koliko je trebalo da se stvore bujice. Nastao je potop. Ko nije sagradio Nojevu barku, njegov problem. Ljudi na posao, deca u školu, izgladneli do prodavnica s hranom...svi bi oni tamo kud su pošli. Ali, saobraćaj je u tim situacijama na niovou srednjevekovnih kočija. Prednost je što kod ovih nema upregnutih konja. Te jedinice za snagu, koje se po njima nazivaju, pokazuju samo slabost i nesavršenost u odnosu na prirodu.
Pošto se činilo da više nikad neće biti kiša i hladnog vetra, da je jug konačno pobedio sever, progutao ga u sebe, pa ċe se o snegu sanjati, kao o dalekoj prošlosti, baš kao o svemu što je prošlo, niko nije mogao očekivati kakvom će brzinom poželiti da se vrati bar još koji tropski dan. Mnogo toga, takoreći, sve se odlaźe, ostavlja za vreme kada prođe "pakao", pa će se sve to stići "kad malo za'ladi". Ali se ne očekuje da baš ovoliko zahladni, bez najave, bez prelaza, kada se ne očekuje raj nakon pakla, a ono barem čistilište, a ne neki neki bezizlazni vodeni limbo. Priroda ili ko je već za nju zadužen, kao da je samo okrenuo kartu. To mora da je neka dežmekasta ruka s puno dragog kamenja na svakom prstu, ohola i samodopadljiva u svojoj ulozi svemoguċeg a pokvarenog. Pa prevrće onu crvenu stranu karte na ovu, teget plavu, s najdubljom nijansom.

Pošto leto očigedno neće večito trajati, kako se očekivalo, morala je, kada se kiša malo stišala, da pođe u pohode radnjama s obućom, jer nema u čemu šljapkati po potocima grada. I nikada pre, bez mnogo biranja, nije tako hitro, kao da je ucenjena, odabrala nove, jesenje cipele, kakve je dobijala pred početak nove školske godine, uvek za broj veċe. Tako je i sada. "Bolje veċi broj, nego tanje čarape, govorola je mama".

Sledeċa dva dana je čuvala svoje nove cipele od surovog sveta u kome su se, tako nove, sjajnog, nevinog izgleda, obrele.
Treċeg jutra, nakon čitave noći jurnjave snohvatica, umalo podatih, a uvek u poslednji čas izmaknutih, obrisala je sa očiju pstatke magline. Pogledala je u ekran svog mobilnog telefona, koji joj je bio i mobilni drug i mobilni sagovornik, fotografski beležnik, lični špijun za misli i zapise istih, pa se nekad pitala, da li joj ih on krade ili joj ih pozajmljuje, u momentima nemoći, kada svoje reči ne ume da poveže u snopove, već joj se rasturaju kao slama. Na ekranu je, doduše, s oslabljenim vidom, a samim tim, povećanom dioptrijom, koju još nije u okvire naočara stavila, pokušala da vidi brojeve koji broje sate, a i one brojeve koji mere temperaturu vazduha. Bilo je jutro, pola sedam i osam stepeni, s rastućom tendencijom za tok dana. A u opisu vremenskih prilika, pisalo je, kako je videla, a mogla je samo svojim očima verovati, drugih nema, velikim, štampanim slovima "Pre-tu-žno sunčano". Taj besmisao ju je odmah prenuo i naterao da ipak uzme naočare. Pa da, "Pre-te-žno sunčano". Bilo bi previše da se još i tuga meri celzijusovom skalom.

Za to jutro joj je bio zakazan ultrazvuk, "preventivni pregled". To je od onih pregleda na koje valja otići, da bi "čovek bio miran", a nemir ga u povratku obuzme.
Ustane se rano, pa se konačno obuju nove jesenje cipele, pa se izađe na već prosušen asfalt, a đonovi cipela, kako koračaju, sve su vičnije tome. I stignu tako, do nekih uglačanih stepenica, pa nastave, istim takvim, popločanim, staklastim podom, u nekoj velikoj zgradi. A sve odzvanja. Njima se baš dopadne takva zvučna pompeznost njihovog prisustva, kao da su za to stvoreni. A onda, stignu do jednog paravana, gde cipele moraju biti, samo na kratko ostavljene, jer se one ne mogu penjati po stolu za pregled, nije red. Čekaju, čekaju...i jedva dočekaju da ponovo krenu, da izađu iz te zgrade u kojoj svaki šapat zvoni. Bilo je im je lepo, ali, "daleko joj lepa kuća", ne ponovilo se, previše odzvanja i zveči, kao praznina u stomaku. Na putu natrag, osete najednom, kako ih ne vodi više onakav hod, kao od kuće, da je ovaj hod sasvim drugačiji, nesiguran, pogubljen, moglo bi se reći. Stopala ih vuku, pa i ne brinu o njima, kao da im više nije stalo do njih, cipelica svojih, tako novih... Zaustave se, pa opet krenu, nepravilno. Baš nemaju orijentaciju, ta stopala! Šta im je najednom?! Na koga će se sada osloniti?! One, cipele, već pomalo znaju put nazad, povele bi možda i same, kada bi mogle, ali moraju da slušaju stopala. A ona su krenula u njima nepoznato. Išla, išla..pa stala. I utabanala, svojim jesenjim cipelama vlažnu travu. Tu je bila i jedna klupa i mali park oko nje. Sećala su se, stopala, tako šćućurena u travi, kako su u tom parku, nekada davno, trčala od ljuljaške do tobogana, klackalice, do rakete od gvozdenih šipki za penjanje, ofarbane plavom, žutom i crvenom bojom. Tu su i prohodala kada su bila sasvim mala, s ravnim tabanima. Kako bi volela da se smanje, da opet budu mala, da prožive unatrag sve korake do sada, ali malo drugačije. Možda fale baš oni koraci koji su nakon preloma, stalno bežali. Tu se, izgleda, dogodio prekid u njihovom nizu...

Setila se da kod kuće ima mačka kome usput treba da kupi hranu. Ustala je s klupe u parku svog detinjstva i ostavila ga iza leđa, a ono se i dalje vešalo za njen mantil, bezbrižno.

Mačak ju je dočekao s vrata, kao da je pita, umesto onih koji bi je pitali, da su tu: " Reci, šta je bilo kod doktora?"
Prećutala mu je. Umesto odgovora, kao da želi da skrene temu, otvorila mu je omiljeni sos iz kesice, na kojoj je slika sive mačke koja se oblizuje. Njen mačak ju je pogledao svojom ćilibarskim očima, pravo u njene, mutne od suza, koje nisu izbile iz njih, samo su ih zamrljavile. Skočio joj u krilo i stavio glavu na predeo stomaka u kome je do pre sat vremena bila sonda. Čudna je to sprava. Vidi ono što ne bi trebalo da se gleda, što bi trebalo da ostane tajna, skrivena, kao da nikada nije ni postojala. Kako je samo sve bilo drugačije do pred odlazak iz kuće tog jutra, s tim opranim suncem od kiše, ali i dalje Suncem, Njegovim veličanstvom.

Mačak nije ni bio gladan. Ili je glad privremeno ostavio po strani, baš kao taj sos u zdelici.

Dugo je držao glavu zaronjen u nabore suknje na njenom stomaku, dok mu je ona bledom rukom gladila žutu dlaku, izmešanu bojama sunca i sladoleda od karamele.
Šaptala mu je kako će njih dvoje jednog dana, kada ne bude oblaka, kada bude "pretežno, do uglavnom sunčano", taman kada još samo i "ovo" proďe, otići na more.

Ivana Đorđević
17. septembar 2024. godine
u Beogradu