Priča jednog jasena (drugi deo)

Da su posekli veliki jasen iz Vilinske šume, čulo se tek kad su od njega već napravili desetak buradi i mnoga od njih prodali. I onda poče bolest među kupcima. Vino u tim buradima bilo je osobito dobrog ukusa i domaćini koji ga probaše nikome drugom dozvoljavali nisu da popije ni gutljaj. I useli se u njih sebičluk i zloba, i postaše grabežljivi i osorni, prema svojim bližnjima i vinogradi im oboleše i prestaše da rađaju. Ljudi više nisu dolazili kod braće da kupuju burad, iz straha da i njih ne stigne kletva.

Jednog je dana na vrata pintarova pokucala jedna uboga starica u pohabanim i iskrpljenim haljinama, tražeći štogod za jelo. Kada je dobila komad hleba i bokal vode, ona se zahvali i upita domaćina može li gutljaj vina još da dobije. –Nemam, mati, niko više vino ne donosi, niti kupuje buradi od mene i brata, uskoro nećemo imati čime da prehranimo porodice. Počinili smo veliku grešku, ne sluteći kako će  nam vile vratiti milo za drago. I ispriča joj kako su on i brat posekli drvo u vilinskoj šumi i šta se posle toga desilo. Starica ga je saslušala, pa ga upita: - Imaš li još koji komad drveta od tog jasena, da ti je u radionici? Ako imaš, idi i od tog drveta načini violinu. Kada to uradiš, idi u selo i nađi svirca koji nosi pero fazana u šeširu i zamoli ga da primi violinu na dar. On će znati šta dalje s njom.

Iako nije nikada pre pravio muzičke instrumente, pintar pozove brata, pronađu jednu oveću jasenovu dasku i krenu da prave violinu. Dok su se mučili da je naprave iz drveta je dopiralo nešto kao jecaj. Posle nekoliko nedelja punih muke i znoja, nekako su uspeli i violina je bila gotova. Niko se od njih nije usudio da proveri kakav joj je zvuk, već su krenuli da u selu traže svirca koji ima fazanovo pero na šeširu.