Priča jednog jasena (treći deo)

Kada sam je ugledao, osetio sam njenu tugu. Nosila je stoletnu bol u svom glatkom, sjajnom telu. Mamila na dodir. Želela da peva. Tražila predodređenog da sasluša njenu tužbalicu. I da je oživi i ponese sa sobom u beli, beli svet, da zajedno potraže sreću. Takvu violinu nikada nisam imao. Braća pintari koji su mi je doneli na poklon nisu bili baš pričljivi. Pokušao sam da saznam šta ih je navelo da mi poklone ovaj savršeni instrument, ali oni su samo rekli da ispunjavaju zavet koji su nekom dali, i otišli, ostavivši me u čudu. Uzeo sam gudalo, prislonio obraz uz nju i tonovi su potekli kao slapovi sa njenih struna. Opijen i zanesen, svirao sam, ni sam ne znam koliko dugo.

Ljudi, koji su se okupili oko moje kućice da slušaju, rekli su mi da tako milozvučno i dirljivo nikada pre nisam svirao. Svirao sam do pred zoru, i klonuo, iscrpljen od umora zaspao. Ali violinu nisam ispuštao iz ruku. I usnio sam čudesan san. Video sam sebe, kako stojim na nekom cvetnom proplanku, usred guste šume i grlim, devojku, lepu kao vila, ali sa najtužnijim očima na svetu. Ramena su joj se tresla u bezglasnim jecajima, dok je pokušavala da mi na nekom čudnom jeziku kaže nešto, ali je ništa nisam razumeo. A onda je zapevala i melodija njene pesme je bila ista ona koju sam nebrojeno puta večeras ponovio na violini, iako je nikad pre nisam čuo. U stvari, shvatio sam, da je violina nju nosila u sebi, a da su moji prsti bili samo okidač koji ih je spojio. Iako nisam razumeo reči, osetio sam kolika je bol u njenoj duši, i ponadao se da je mogu utešiti. Zagrlio sam je još jače, a njene su suze pale na moju košulju i osetio sam neku čudnu promenu u telu. Njena svilenkasta kosa me obavila i poželeo sam da je moja, zauvek. I prepustio se snu.
Probudio me je veseli cvrkut ptica. Jato radoznalih čvoraka je čavrljalo, negde u blizini, ali ih nisam video. Kako li sam dospeo ovde, i zašto sam zaspao pod vedrim nebom, usred šume, pomislio sam, u čudu, videći gde se nalazim. Pokušao sam da zakoračim, ali nisam mogao. Nešto je držalo moja stopala. Hteo sam da se odgurnem rukama, ali ruku nije bilo. Umesto njih iz mog su tela izbijale grane, gradeći široku krošnju i lišće jasena je treperilo na vetru. A vetar je pevao, istu onu pesmu koja me je vratila mojim korenima.