Priča O Onima Koji Će Se Ponovo Roditi

Nebo je nečujno otvorilo kapke. Oči su mu bile bistre.
A njene, bile su s pogledom od paučine što je noć plela sve do zore.
Koraci su je poveli samo njima poznatom stazom, prošaranom uskovitlanim rastinjem, dok joj je duga kosa još uvek sanjivo vezla po vlažnom oblaku od perja.
Crkva iznenada izroni iz brda, na istom mestu sa kojeg je prošle noći iščezla, pa joj pogled iznenada ustuknu od tog prizora.
Ušla je kroz napola otškrinuta hrastova vrata, koja bolno zaškripaše od vekova na njima. Titravi zrak, što uđe kroz uski prorez od okna prozora, pokaza joj stazu od nekadašnjih stopa.
Našla se sama sa teškim, drvenim klupama. One su je nemo posmatrale, dugo, bez treptaja, jer dugo nikog ne videše. Prišla je tužnom, usamljenom oltaru, sa odavno ugaslom svećom i obradova ga pramenom kose koji pade preko njega. Vrhovi njenih prstiju taknuše oronule orgulje kada je kraj njih prolazila. U tom trenu, njihova stara, sipljiva pluća, hrapavo zapevaše poznatu joj melodiju usnulog vetra. Ta je melodija povede do zida, na kom ju je čekala, čitavu večnost, njena stara nada, modro plave boje. Bila je zaronjena u dubinama očiju svetice sa stare freske izbledelih boja.
Svetičina ruka, na kojoj je već jednom, davno, zauvek ostavila svoje usne, zamirisa na jedan cvet, što ga je često sretala, al' mu nije znala ime.
Nije izgovarala reči glasno, da ne probudi senke. Molila je očima, dok su svetičine oči bojile svojim pogledom njene. Suze ih nisu kvasile, jer nisu do očiju mogle stići. Vraćale su se nazad i slivale niz zamuklo grlo, a onda kapale na srce, kao po praznom, razbijenom ćupu.
Pad svake kapi je sve više rasterivao maglovitu, zagušljivu tišinu.

Prošao je još jedan vek, možda dva, možda manje, mnogo manje, to zna samo kantar za vreme. Ono nekad oteža, pa prevagne dole, a nekom nekad lagano prođe, pa poleti na gore.

Kada se vratio, bila je prekrivena livadom. Jedino drvo na livadi, jedan stari hrast, čuvalo je san jedne humke od kamena. Spustio se kraj nje da zagrli taj topli kamen.Tada oseti miris velikih kiša u njemu, koje ga u trenu svog zapljusnuše. A uz kamen je puzao neobičan cvet, sa laticama modro plave boje. Setio se boje očiju jedne svetiiteljke sa stare freske, kojoj se molio pred put, na koji je nekada, davno krenuo. Molio ju je da se vrati onoj ko ga čeka.
Sedeo je tako dugo pod tim hrastom, da dan više nije mogao da ga čeka. Morao je svojim putem. A i on, nije hteo više da mu dan bude saputnik. Ostao je sam sa svojom dragom, svojom humkom, koja ga je tiho, strpljivo dočekala da joj se vrati s puta.
Humka, cvet i on, kao da su ostali sami na ovim svetu, koji je upravo uranjao u obećani, večni mir. Zapadni vetar je tiho prošao kroz krošnju hrasta, da ih uspava svojom poznatom melodijom.
Stari, dugi, koščasti prsti, nežno su se saplitali sa mekim vlatima trave, kao što su nekada sa pramenovima njene kose.

Uljuljkujući se lagano, i nebo je preklapalo svoje teške, umorne kapke.
Te noći, sanjalo je zvezde.

Autor Ivana Đorđević