Priča o snu

Svakodnevno nam se na javi prikazuju segmenti slika koji ostaju zabeleženi u delu mozga zaduženom za skladištenje sećanja. Mnogo puta nismo ni svesni da su nam se neke stvari izdešavale po jasnom planu sudbine. Obično bude kasno kada neke stvari shvatimo u potpunosti. Mnoge poruke koje dobijamo putem sna predstavljaju proživljene trenutke iz naše bliske ili dalje prošlosti kojih nismo svesni, jer smo ih duboko potisnuli i prigušili svakodnevnim brigama i obavezama.

U jednom urbanom gradskom naselju, sa raznoraznim svakodnevnim dešavanjima, živela je tinejdžerka Marta. Poput svojih vršnjakinja bila je prilično nemirnog duha, sklona nestašlucima i dečjim vragolijama. I kada je odrasla, u sebi je zadržala deo svoje nestašne ličnosti iz detinjstva, zbog čega je zadavala muke mladićima koji bi je ispraćali sa uzdahom na usnama kad god bi im se susreli putevi. Detinjstvo joj je bilo prilično burno, praćeno raskidom roditelja koji pod teretom briga više nisu imali razumevanja jedno za drugo. Rastanak je bio neminovan, ali i jako bolan po osetljivo dečje srce koje neće iskusiti potpunu roditeljsku ljubav. Srce će kucati samo jednom polovinom, a drugom ostati da čezne za pažnjom drugog roditelja koji će joj nedostajati. Prazninu u tom delu srca niko nikada neće popuniti. Ostaće da postoji kao bolna uspomena sve do trenutka sazrevanja, kada će se poput kamena očvrsnuti i postati neosetljvo na prolazna osećanja. Isklesana rukom vremena ledena stena će se otopiti onoga trenutka kada bude osetila radost roditeljstva. Tada će nastupiti konačni momenat spoznaje životnog brodoloma.

Živela je sa majkom, po odluci suda koji je strogo, ali pravično presudio. Prkos koji je u sebi imala ispoljavao se nestašlucima, koji su bili ventil napaćenoj dečijoj duši.

Imala je običaj da istražuje nepoznata i zabačena mesta u delu grada gde je živela, ne bi li se osećala sigurnije. Čeznula je za roditeljskom zaštitom sve više, ali to nikada nije jasno rekla. Šetajući uzaludno, jednom prilikom je sasvim slučajno naišla na uličicu gde je postojala zabrana prolaza za pešake.

Postojanje zabrane nateralo ju je da se suprostavi nametnutoj tuđoj volji i mišljenju. Njena upornost i tvrdoglavost je bila jača od bilo kakve zabrane i postojanja moguće opasnosti. Hrabro se usudila da prekrši zabranu prilaza, jer je njena radoznalost pomešana sa osećanjem prkosa bila jača od bilo koje žive sile. Najpre se dvoumila, da bi sebi zamerila, vrativši se na mesto sa natpisom o zabrani.

Kada je zakoračila ka zabranjenom mestu prilaza, najpre nije primetila nikakve neuobičajene znake zbog kojih bi joj se podigao nivo uzbune. Ulica je bila uska i krivudava sa nedovršenim pločnikom i pešačkim prilazom, uglavnom je svuda bio makadam. Morala je da obrati pažnju na rascepe i pukotine koje su pretile da se otvore i progutaju u svoj ponor svaku živu silu koja bi prošla u tom smeru. Sasvim iznenada, dok je vešto zaobilazila barijere pred očima joj je iskočila slika stare vremešne kuće koja je postojano odolevala prolaznosti vremena. Odnekud joj se učinila poznatom, ali nije bila sasvim sigurna. Rešila je da jednom prilikom, ponovo zakorači ovom ulicom i obiđe kuću koja je pred njom ponosito stajala. Kada je stigla kući, umesto uobičajenog majčinog ispitivanja, sačekala ju je večera na stolu sa porukom da joj se obavezno javi čim stigne. Pošto je bila pod uticajem današnjeg dana i vidno iscrpljena, nije stigla ni da večera. Samo je prezalogajila taman toliko da može nadoknaditi istrošenu energiju, a zatim se uputila na počinak. San joj je gotovo istog trena podario spokojstvo i preko potreban odmor.

San koji joj se ukazao te noći bio je gotov omamljujući, pun skrivenih poruka iz jave.

Koračala je stazom koja ju je vodila ka zabačenom mestu na kojem se nazirala arhitektonska građevina zidana u stilu tipskih objekata za stanovanje. Pokušala je da se probije kroz šiblje i gusto rastinje koje je naviralo sa metalne zarđale kapije, otežavajući pristup kući. Na njeno veliko iznenađenje, čim je dohvatila rukom staru kvaku i zakoračila nogom ka dvorištu, rastinje je istog trena poleglo ustupajući joj pravo prilaza. Sada se nalazila na dohvat unutrašnjosti kuće, jedina prepreka bila su vrata koja su gotovo otpala sa šarki i krivo se naslonila u stranu, gotovo preteći. Jednostavnim pokretom ruke, sklonila ih je u stranu i upustila se u pretragu enterijera objekta. Na sve strane bili su tragovi pustoši i napuštenosti, paučina je visila sa tavanice koja se krunila u sitnim ljuspama obogaćujući je mirisom plesni i buđi. Na sve strane su bili tragovi arhaičnih predmeta koji niko nije koristio dugi niz godina. Laganim korakom se uspela uz prašnjave stepenice koje su vodile u lučni deo kuće, potkrovlje sa omanjim vratima. Sklonivši prašinu i paučinu, odškrinula je vrata koja su se uz tihu škripu otvorila. Začula je tihi jedva čujni cijuk koji je dopirao iz ćoškova prostorije. Bili su to jedini preostali stanari napuštenog doma, poljski miševi u večitoj potrazi za hartijama i mrvicama iz prošlosti. Kada je bolje pogledala u prostoriju, posebnu pažnju joj je privukao omanji radni sto na kojem su se nalazila hronološki poređana hrpa pisama i ceduljica, povezana kanapom i zapečaćena voskom, verni pečat nečije proživljene prošlosti i neizvesne budućnosti.

Razvezala je rukom konopac i halapljivo čitala trag nečije prošlosti utisnute na hartiju. Bila su to stara i izbledela pisma, ali još uvek razgovetna i čitljiva. Pisma su sadržala prepisku dvoje nepoznatih ljudi. U njima su se smenjivale emocije prožete srećnim i tužnim trenucima iz života njihovih autora. Ljubav je smenjivala tugu, beznađe i očaj proteklih dana, sa trenucima sreće prilikom zajedničkih susreta. Saznala je da izvesna muška osoba neizmerno pati, obuzeta osećanjem nemoći zbog čekanja na odgovor drage osobe koja odlučuje o njegovoj sudbini. Ženska osoba pod uticajem izvesnih osoba, krije u sebi neizmernu ljubav, ali joj osećanje stida i ponosa ne dozvoljava da mu se obrati odgovorom. To je u izvesnoj meri muči, pogotovu u kasnim večernjim satima kada joj njegov čvrst zagrljaj najviše nedostaje. Zabrana njihove ljubavi dovela ih je do krajnje granice. Ljubav je duhovno obostrana, ali fizički neostvarljiva.

Čitajući prepisku na trenutak joj se pojavila iskra suze u oku. Nije imala snage da nastavi dalje sa čitanjem. Podsvesno je želela da su našli rešenje ka ostvarivanju svoje zajedničke sreće. Pisma su bila toliko dirljive sadržine, protkana osećanjem duhovnog bola koji se verno prenosio na čitaoca.

Ujutru je ustala naglo, probudio je oštar sevajući bol u glavi koji je pulsirao u jednakom ritmu. Zarekla se da će pronaći kuću i posetiti je prvom prilikom. Nije prošlo mnogo vremena od tada, uputila se dobro poznatom stazom iz sna. Kada je stigla na raskršće sa kojeg ju je pratila građevina, na njeno veliko iznenađenje nije je više bilo.

Na njenom mestu se nalazila restaurirana građevina sa sveže izgrađenom fasadom. Dvorište je bilo potpuno uređeno, sa zasadima raznobojnog cveća, ni nalik onom napuštenom obraslom u korov. Ispred kuće je naslonjen u ležaljci sedeo izvestan mladić sa svežnjem hartija u rukama. Zainteresovano je čitao sadržinu istih, ne obazirući se na njeno prisustvo. Pozdravila ga je učtivo sa jednostavnim pitanjem, šta se desilo sa starom kućom. Pogledao ju je zbunjeno i odgovorio kako je kuća adaptirana u novom stilu, da bi u njoj moglo da se boravi. U toku daljeg razgovora saznala je da je mladić najbliži potomak, jedini naslednik ovog doma. Zauzvrat je od nje saznao o njenom avanturističkom snu. Obećao joj je da će se posvetiti razrešenju ljubavne misterije svojih predaka i zamolio je za pomoć u pretrazi. Sa zadovljstvom je prihvatila zahtev, i tokom dužeg perioda zajedničkog druženja među njima se izrodila istinska ljubav koja će rezultirati brakom. Dok su se zabavljali nisu uspeli da okončaju rezultat pretrage. Nakon kasnijeg zajedničkog života, dok je čistila potkrovlje kuće, u skrivenom uglu prostorije naišla je na omanju ceduljicu, završni deo slagalice u ljubavnoj enigmi. U njoj je kratkim odgovorom stajala misao,

"Oprosti mi za sve boli. Zauvek tvoja...."

Upotpunivši kolekciju, saznala je da su nakon duže agonije ostvarili zajedničku sreću u kući koja je dugi niz godina bila napuštena. Praunuk im je bio živi dokaz kome su ostavili pečat svoje ljubavi. Pogledavši u sliku razglednice na kojoj su bili dvoje zagrljenih ljudi, na trenutak joj se pričinilo da je primetila osmeh sreće na njihovim licima. Uspeli su da ostvare zajedničku sreću koju su sada preneli i na svoje potomke. Život je nastavio da postoji u kući, očekujući rođenje prinove koja će nastaviti da širi porodični krug...