Priča o vojnikovoj ženi (iz zbirke "Zemlja", uskoro u prodaji)

Bio je kraj februara, a ona u trećem mesecu trudnoće, kada je posle dužeg vremena dogovorila viđanje sa Lote Meler.

Sele su u njihovu omiljenu kafeteriju u Altštatu. Lote joj je rekla da joj se stomak još uvek ne vidi, što ju je malo rastužilo. Uveravala ju je kako je to zbog odeće, jer je još uvek bila zima. Lote se pohvalila poklonom koji joj je Berti poslao iz Poljske. Bila je to lepa damska kožna torbica. Ispričala joj je da je radni logor u Aušvicu uređen kao fabrika i kako su se vlasti potrudile da Jevreji budu korisni za Rajh. Nagađale su od kakve kože je sačinjena, ali nisu uspele da pogode. A onda je ona ugledala neobičnu šaru sa unutrašnje strane torbice. Ličila je na tetovažu repa sirene kakve su viđale na mišicama mornara. Lote je bila uverena da je to nekakva fabrička oznaka, ali njoj to nije tako izgledalo.

Te noći usnila je grozan san. Sanjala je ženu za šivaćom mašinom kako šije nekakvu jaknu i čoveka što je derao svoju kožu i brižljivo je slagao u korpu iz koje je šnajderka uzimala materijal. Probudila se oblivena hladnim znojem. A onda je osetila kako je i dole mokra i hladna. Podigla je jorgan sa sebe i zgrozila se. Ležala je u lokvi krvi.

- Žao mi je, frau Šatšnajder. – doktor Ton je podigao cvikere sa nosa i obrisao ih – Bebe više nema. Moraćemo da uradimo malu intervenciju. Kada je posle dva dana izašla iz bolnice, sačekali su je njeni i Vilijevi roditelji. Uzeli su dva taksija i odvezli se do stana Fričeovih. Ridala je i pored sredstava za smirenje koje su joj dali u bolnici. Nije mogla da se smiri sve dok nije zaspala u stanu svojih roditelja. Magda i Kordula sve vreme su bile uz nju. Tomas je nervozno šetao po stanu i nije palio radio tog dana. Čim je otvorila oči napisala je pismo Viliju. Kordula ga je poslala u Ploešti kada je krenula na predavanje.

(odlomak iz Price o vojnikovoj ženi - Zemlja)