Priče od sira

Od kada je naučio da piše slova, samo je pisa i pisao, pisai... Olovka, uvek zatupljena, jezik, uvek u uglu usana, sa vrhom u vidu ružičaste kugle. Majka ga je prekorevala zbog toga, zbog isplazenog jezika, a i zato što piše, dangubi.
"Koliko posla ima završiti, a on piše. Ah...piše, k'o da će to neko čitati. A koga to zanima? U školi se piše, tamo ima ko da čita. A u kući...valja pomoći majci i braći."

"Hoće, hoće sad će, kako neće...evo, odma', samo dok...samo..."

Njemu je samo naviralo, kao izvor na onom potoku na obrinku šumarka. Reči su se same ređale u rečenice, a on, da je mogao da ih nacrta...ma, kao da ih gleda, sve ih je video u oblicima neobičnih bića, lutao po mestima koja nikada pre nije video, čudnim nekim predelima. Video je neki novi svet...

Sanjao ih je kada nije pisao, pa nijie opažao gde se to i kada izgubila međa između jave i sna. Iako prepušten sanjarenju, uspevao je da bude prisutan u domu i školi, da bude na dodeli ocena na kraju svakog razreda, da pomaže majci u pripremanju sira koji je prodavala na gradskoj pijaci, da uči mlađu braću pisanju. A oni su radiji bili da ih nauči kako da naprave praćku. Obećao im je, ali samo ako ne budu gađali ptice i mačke, ako im bude služila isključivo za teranje mraka. Objasnio im je da ni jedno biće ne bi smelo biti ubijeno, jer svako ko se rodi, rodio se da živi, sve dok ne umre od Boga. Onda je morao da im objašnjava kako se to umire od Boga i da li to Bog ubija. Rekao im je da ne ubija Bog, samo poziva njemu. Onda su oni zapitkivali gde to Bog poziva, kakvo je to mesto i kako se zove. On im je odgovarao da je tamo sve lepo i uvek, zauvek sunčano, da ima svega u izobilju i da i da se zove Raj, ali da su ljudi tako nazvali to mesto, iako još nisu tamo išli. A da li se vrate oni koji su tamo otišli, pitali su. Iako i sam još dečak, s puno pitanja bez odgovora, rekao im je vrlo uvereno da, koliko on zna, nikada se više ne vraćaju. Kada su oni na to pognuli tužno glave, dodao je kako je čitao negde da oni, zato odande, odozgo, mogu više videti nego što mogu oni koji ovde žive. I da nas sve gledaju i čuvaju.
"I otac nas vidi i čuva?"
" Da, i otac..."
"A njega nije uzeo Bog", na to je rekao onaj malo stariji, "njega su upucali, u borbi."
"Jesu, i njega i mnoge druge ljude, ali ih je Bog zato stavio na posebno mesto, tamo gde je najsvetlije."
Braća su se školovala takođe, i to vrlo uspešno, možda i zahvaljujući njegovom podučavanju i pisanju zadataka, krišom, da niko ne sazna.
Majka je sve više posustajala, dok nije sasvim zastala, jednog dana, vraćajući se iz grada, noseći dve drvene kace na plećima, okačene o kuke. Pala je pored puta. Seoski lekar je rekao da joj je svaki dan na božiju veresiju.
"Majku je Bog pozvao", rekao je braći tog jutra kada je umrla.
Posle njene smrti, pojavila se neka tetka, povela braću, a on ostade da čuva onu kravu majčinu. Da bi ih viđao, obećao je tetki da će im svake nedelje donositi sira, koji je sirio, onako, isto kao majka. Prodavao je i u gradu. Na pijacu nije mogao, jer je još bio dete, ali je prodavao na prigradskim ulicama i po zgradama od ouno spratova, sa puno crnih, sjajnih ulaznih vrata s ispisanim imenima i to zlatnim slovima. Ili su mu se slova bar tako činila. Ta vrata su se otvarala nekada, a nekada ne. Ruke iza tih vrata prihvatale su komad sira u masnom papiru jednim rukom, a drugom pružale novac, a nekada ne. I tako, nakon mnogih da i ne, iscrpljen, vraćao se onim istim putem na kom je majka pala.
Uveče, pošto je kravu podmirivao, gledao je gore, mislio na braću, kako je njima sada ipak dobro, da su se majka i otac pobrinuli za njih. A i njega će uskoro neko dobro zadesiti. I ovako ga već čuvaju i štite, i on je zahvalan zbog toga.
Dečak i krava su tako živeli lepo i tiho. Ona, za jednu kravu, kako joj to dolikuje, a njemu, već stasalom momku, previše je bilo tiho.
Jednog dana, prodavši sav sir, poželeo je da kupi sebi neko lepo odelo, poput onih koja je viđao na gradskim momcima.
U radnji odela je dočekan s uzvikom da im ne treba sir.
"Pa, i nemam više sira za danas. Sve sam prodao. Ja bih kupio neko odelo."
"Da u odelu prodaješ sir?" , s podsmehom mu se obrati uvošteni prodavac.
"Da u odelu hodam među ljudima, a oni koji hoće da kupe sir, kupiće ga i dok sam u ovim prepravljenom čakširama."
Odgovor je za podavca radnje odelima bio toliko zbunjujuć i previše dubok, dublji i od kace sa sirom u koju je gledao na uglancanom podu svoje radnje. On i pomoćnik su se samo pogledali i bez reči skinuli s ofingera nekoliko para pantalona, koje mu dadoše da ih isproba.
Jedne teget boje, naročito su mu se dopale, a i bile su najjeftinije. Spakovaše mu ih u žuti papir i on se uputi niz ulicu, ushićen.
Naiđe na izlog knjižare. U njemu je bilo nešto školskih knjiga, a najviše olovaka, svezaka i kojekakvih rekvizita za đake. Prosto ga je mamio da uđe. Sveska na plavo - bele štrafte mu je zapala za oko, a i jedno penkalo sa sjajno žutim prstenom. Oboje ih je kupio. Kao par, narazdvojiv, venčan za vjek vjekova.
Došavši svojoj naherenoj kući i još naherenijoj kravi u štali, koja ga je čekala da ispune svoje Bogom date obaveze, svako svoje, seo je za drveni stočić i dugo gladio onu svesku po koricama. Otvorio ju je i ugledavši belinu njenih listova, osetio je glad. Ali, ne glad praznog stomaka. Već je večerao kačamaka koji je tog jutra skuvao. Osetio je glad za pisanjem, ponovo, kao pre neku godinu, kada je bio dečak. Onu omamaljujuću i nikad utaženu, koja istovremeno seje, žanje i melje reči s papira, poput pšenice. Od beline tog brašna, nastaju najfiniji oblici, meki i pitomi, a opet, nestvarni. Ni jedno dete ne bi odbilo kolače od testa takvog brašna. Uzeo je penkalo sa zlatnim prstenom i krenuo da piše. Ninw bio siguranbda pise njegova ruka ili penkalo. Pisao je o sasvim običnim stvarima, a onako kako ih je on video, bile su neobične. I slike su za tili čas počele da se smenjuju. Sve je dublje i dublje u taj svet zalazio.
Jednog dana je poželeo da ga nekom pokaže. Da vidi hoće li iko znati da mu kaže da li je taj svet zaista postoji ili se samo njemu ukazuje.
U gradu je kupio još jednu svesku. Iz one prve, uveče je prepisao svoju priču u drugu svesku i otcepio list.
Sutradan je nudio sir svakome, a promišljao kome da ponudi svoju pričubna listu papira. Jer, sir je bio na prodaju, a priču je poklanjao. A onda odluči da uz kupljeni komad sira doda i komad papira, presavijen na četvero. Jednom gospodinu koji je kupio dobar komad sira, i još platio mnogo više nego što mu je tražio, pruži stidljivo hartiju. A hartija je bila ispisana rukopisom mladića, kome je mastilo umesto vrelu mladalačke krv, što bi izašla, pa makar na papir. Dok je on, taj mladić, morai biti ćutljiv i tih, jer mu je tako valjalo, tako mu je život rekao.
"Ako želite, možete,eto, da pročitate ovu priču, na ovim papiru?"
"Priču? Kakvu priču? Za decu? Pa, mogu, vrlo rado. A jesi li je ti napisao?"
"Jesam!", spremno, a i dalje stidlivo odgovori dečak, prodavac sira, i dalje imajući u vidu svoj položaj u društvu, iako još dete.
"A gde ti je ovde potpis?"
On se malo zbuni, ali ga to ne spreči da hitro izvuče svoje penkalo iz džepa vunenog džempera i napisa svoje ime.

Sledećeg dana je učinio isto. Nakon nekoliko dana, prepisao je čitave tri priče. Ovog puta je napisao i svoje ime pri dnu.
Podelio je sve tri priče uz prodat sir.
Jedna žena ga je podozrivo gledala, pa se na tren pokajao što joj je dao priču. "Možda će joj biti drago kada je bude pročitala." pomisli i pritom je zamisli kako cita s osmehom na licu.
A druga, neka dama, plativši sir, uze pruženi papir. Kada joj je rekao šta je na njemu, vratila mu je papir uz reči da ona čita samo modne revije.
Ipak, nije odustajao.
Nije lak posao poklanjati priču na komadu papira.
A onda, doseti se da neke od listova prikači na stablo s oglasima i čituljama. Tu skoro svako zastane.
Jedne večeri, iako je bio veoma umoran, nakon mužnje krave, seo je uz nju, da iz sveske s napisanim pričama, prepisuje u drugu svesku. Tako je i zaspao. Oboje su zaspali. Kravu je pre nego je usnila, privukle te, tako beli listovi, te je valjda, i ona osetila glad ili su je samo podsetili na boju njenog mleka, pa je sažvakala sve te bele, još neispisane strane, mada je dohvatila i one ispisane crnim slovima. Možda su joj ličile na muve koje su upale u mleko. A one mogu biti tako dosadne, ni rep joj ne pomaže.
Kada se od prodora blede zornjače probudio, imao je šta videti. Bio je jako ljut na kravu, ali je brzo ljutinu preneo na samog sebe. A krava je još preživala neke reči, pa i čitave pasuse.
Tog dana nije imao listova za deljenje, pa mu se nije ni išlo u grad. Tek nakon četiri dana pođe.
Za to vreme je i sir sazreo, onaj od jutarnje mužnje nakon one noći kada je krava pojela priče.
Spremio je sir u kace i pošao da kuca po poznatim vratima. Prodao je sve za svega dva sata.
Sutradan, kupci od jucerašnjeg dana, pohvalili su svi redom sir i tražili još veće količine.
Sledećih dana su mu naručivali toliko, da su mu bila potrebna neka zaprežna kola za prevoz. To nije ni u priči mogao zamisliti, ali je nosio, koliko je mogao.
Jednom je dva puta tokom dana išao ovamo-onamo. Mogao je Bogu da zahvali što je njegovo selo nadomak grada.
Pitao se samo kako je sir sada toliko tražen, kada ga je spravljao na isti način, kao i uvek. Dok mu u letu nije promakla slika mleka u kofi, dok je jutra nakon one noći, kada je krava pojela sveske, primetio crnu boju u njemu.
I tada shvati: mleko je dobilo tu posebnost od mastila.
Kapnuo je sledeći put malo mastila u sveže izmuzeno mleko. Ali, nije bilo nekog naročitog oduševljenja među kupcima, kao onomad. A onda, seti se nečeg. I odmah, tek za probu, napisa priču o jednoj kravi koja je volela da žvaće slova. I taj list dade svojoj kravi. Ona ga je začuđeno pogledala, ali nije dugo oklevala. Pokupi onaj list papira koji se zalepi za njenu gubicu i ona ga sažvaka, kao list duvana.
Sutradan je mleko bilo sa malo traga mastila. Kada se usirilo, to se nije ni primećivalo.
Ali, po ukusu, očigledno, jeste. Opet je nastala velika potražnja sira.
Šta je drugo mogao, nego da piše, piše...prepisuje, prepisuje i to potom daje kravi kao poslasticu, onako, široko, i bez svog potpisa.
Ipak, onu svesku s originalima, ciše nine drzso u štali.
Jednog dana, nakon što je prodao sav sir, prošao je pored knjižare sa puno knjiga. Ušao je, vrlo smelo, da pita kako se prave knjige.
Rekoše mu da se one prvo napišu, a onda se odnesu kod urednika, koji će napisano pročitati. Potom, čekaće se odgovor od urednika. On će presuditi da li to pisanije ima neku vrednost ili nema. Ako ima, uzeće je u štampu.
Sve je tako i učinio, po istom.recoslefu koraka. Dugo mu je trebalo da sva ta vrata obiđe, otvori i zatvori za sobom. Jer, ima dosta urednika. "Ko bi rekao', mislio je on. "Više urednika od knjiga."
Onda je puno dana sedeo sa svojom kravom i čekao odgovor. Više nije migao da čeka, dok je kravi bilo svejedno, ona je svoje i dalje obavljala, i dalje je davala mleka.
A on, morao je ići opet na ona ista vrata. Iza tih vrata, rekli su mu da je mlad, nije mu još usklađen stil, nije "isklesan", "izrezbaren", "izbrušen", kako se ko izrazio...a svi su pomenuli isto - da je nesumnjivo talentovan. Ipak, ima vremena, neka samo piše, onako, nek'vežba...
Njemu nije bilo teško da piše, to ponajmanje. I dalje je brusio, rezbario i klesao.
A kravu je redovno snabdevao svojim porcijama priča. Sir je bio najtraženiji u gradu.
Jednom, na ulazu kafane koja je takođe kupovala njegiv sir, čuo je jednog gosta koji je upravo izlazio. Bio je to jedan od urednika, onaj koji je savetovao "brušenje".
"Da vam kažen", obraćao se gazdi kafane "Bolji sir nisam jeo."
Potrčao je za njim da mu kaže da je on taj, on pravi taj sir. Ali je odustao. Shvatio je da će mu tek tada reći da je bolje da onda o dalje pravi sir, da se mani pisanja.
Ipak, nakon nekoliko dana premišljanja, usudi se da se pojavi na vratima njegovog ureda, sve sa povećim komadom sira, uz jedan list papira, pažljivo ispisan krasnopisom.
Ne prođe dugo, možda nepuna tri dana, poštar, koji ne retko zalazio u njegovo selo, donese mu pismo. Bio je to poziv od urednika da mu donese sav svoj rukopis koji ima.
Pokupio je po svim ćoškovima ono što je našao, čak je i seno po štali protresao, pa tamo našao desetak listova. Ispisao je svoj potpis na skoro svakom i poneo uredniku.
Za nekolimo meseci, prolazio je glavnom ulicom grada, bez kaca za sir ns ramenima, u novim teget pantalonama i sakou sa naramenicama.
Naišao je na izlog jedne velike knjižare. A u njoj, jedna knjiga zbirka priča, plavo žutih linija, baš kao i njegova sveska, sa slikom jedne nacrtane koze. Iznenadio se, jer je izričoito tražio da na koricama bude krava. Ali je tu bar stajalo njegovo puno ime i prezime. Zlatnim slovima. Ili su mu se samo tako činila. A to njemu nikada i nije bilo teško, da zamišlja, da mu se samo čini.
Nadajmo se i mi da mu sve ovo prethodno nije pričinjavalo.
Kako god, uvek je tu sir. Bez priča se živeti može. Ali bez sira, teško.

A dečak je i dalje sanjao, i kada nije pisao, i kada je bio odrastao. Sanjao je i kada je već bio sasvim star. Zato nije opazio, negde mu je promakao tren, gluvo skriveno mesto, na kojem se izgubila ona tanka međa između stvarnog i sanjanog.

Ivana Đorđević
17. septembar 2025. godine
u Beogradu