Prijateljice (iz taksija)

Ušle su kod Novog groblja, dve pristojne dame u godinama. Dugo su ćutale. Povremeno bi uzdahnula jedna, a onda za njom i druga.

- Eto... Ode nam Dunja... - reče konačno jedna.

-Da... -reče druga, - Lepo je umrla... Mislim,ako tako može da se kaže za smrt..

-Jeste, nije se mučila... Život je ionako težak... A smrt strašna sama po sebi... Pošteno je da čovek na kraju ode dostojanstveno.

-Da, da ne pati… I da druge poštedi svoje patnje.

-Samo neka ide po redu...

-Da, neka bude po redu... Ionako ćemo svi...

Onda je ponovo uzdahnula jedna, pa druga, pa su zamišljene, zaćutale.

-Sve češće idemo na sahrane. - reče jedna, - I ja se svaki put zapitam... Kad su prošle sve ove godine...

-Da... Život je proleteo... Sećaš se gimnazije... Tu smo se upoznale nas tri... Kako su žive te slike... Kao da smo juče izašle iz školske klupe. Pa onda zajedno na fakultet... Šezdeset i pete...

-A pre fakulteta, prvo letovanje sa društvom... Rovinj... I pijanstvo od one fine istarske malvazije... Pevale smo na terasi 'Bella ciao'. Sećaš se toga...

-Da… A odatle u Trst... Po baletanke i pepito pantalone... I one trapez suknje.

-I ploče... Bobi Solo...

-'Una lacrima sul viso'... Još je imam.

-Da... Nas dve i Dunja...

-Bože, kako je ona bila lepa devojka.

-Sve tri smo bile lepe.

-Jesmo. Kad bismo se pojavile u Božidarcu...

-Ili na Malom Kalemegdanu... Kako su ono šaputali za nama - evo su one tri...

-... pume sa Filološkog...

Obe se nasmejaše. Zatim jedna uzdahnu. Druga šmrcnu i izvadi maramicu. -Eh... Šta je život... Šta ostane na kraju...

-Slike... Uspomene...

Gledam ih krišom u retrovizoru. Da, bile su to lepe devojke. Mogu da vidim kako se momci vrzmaju oko njih. A one, važne i uobražene, svesne svoje lepote, skoro nedostižne. Bilo je to u vreme kada si morao dobro da se potrudiš oko devojaka koje nešto vrede. A one su svakako bile vredne truda.

-Sada ćeš da svratiš kod mene na kafu. I da popijemo po jednu dobru višnjevaču. - reče jedna.

-Ne znam da li smem... - reče druga.

-Naravno da smeš, draga. Ono što ne smeš, to je da se pitaš da li smeš. Da se odričeš sitnih zadovoljstva koja su nam preostala, to ne smeš. Jer, ostalo ih je još tako malo...

-U pravu si, draga. - reče druga kroz osmeh, - I da odslušamo 'Una lacrima sul viso'...