Prijateljski orah

Obliveni metal u ustima. Ukus podseća na gvoždje. Treba se rešiti prljave krvi. Ispljunuo je na usijani asfalt mešavinu šlajma i duše. Neće živeti još dugo. Ta blistava vizura, crno-crvena, predstavljala je njegov život u malom. Toliko prolivene tečnosti zarad jednog izdaha. Poslednja partija ruleta. Loptica lebdi po zamišljenom krugu. Dodiruje blistave boje koje sijaju kao beskrajni niz tonova. Harmonija uzaludnih bitaka. Svaki novi sekund nagoveštava propast. Apsolutna nula ne sadrži životnost.

Ogleda se. Čovek sa druge strane mu maše. Očekujem te, zbori, tihim, razlivenim glasom. Potrudiće se da izbegne odgovor. Barem u početnom zanosu. Da li vredi živeti pa makar i malo? Na to pitanje ređaju se rečenice. One ga vraćaju ka propalim mogućnostima. Ne treba se kajati ni zbog čega. Putevi se razilaze. Različite staze čuvaju u sebi sopstvene predstave, kao u lavirintu.

Ubija ga razvrat i blud. Kreatura sa telom čoveka pretvorila se odavno u senku nekadašnjeg bića. Oronulo lice, tajanstvene oči, gomila kostiju sa dosta naborane kože. Vremenom je nežna spoljašnjost postala krljušt. U zenicama se nazire rajski vrt. One i jesu odudarale od čitavog sistema. Ostale su neokrnjene. Njihova unutrašnjost nikada neće izbledeti.

On možda voli. Koga? Sebe! Nikako. Tu budalu on nikada neće voleti. Džemper boje kafe slaže se sa kožnom jaknom. Otkad ima razum ume da spaja nespojivo. Sitnice su te koje miluju. Autobus prolazi ispred. Kašalj ga sve više prati, kao smrt koja se oseća uz toplotu vazduha. Prvo je toplo, pa onda hladno. Sve se svodi na ta dva osećaja.

Čovek je ono što udiše. Po tome on je biljka. Dim. Skroviti ugljen monoksid koji treperi dok čašice, jedna za drugom, miluju davno uništeni želudac. Njegov glas je hrapav i nežan. Pojava patetično smešna. Kućica u kojoj obeduje sastoji se od dve male prostorije.

Celog života voleo je samo majku. Umrla je sama dok je on radio u Rusiji. Građevina ga je očvrsnula. Nije on stvoren za teške poslove. Mršav je. Žilav. Gomila kostiju. Iz daleka se primećuje vratna jabučica. Otkad zna za sebe padaju mu pantalone. Nikada nije imao kaiš sem u vojsci. Pantalone vezuje kanapom. Za to postoje dva razloga. Prvi je poznat, drugi je naizgled čudan.

U dvorištu, kada je rođen, zasađen je orah. I dan danas slave istog dana rođendan. Tako se to radilo nekada. Zajedno su izrasli u zakržljale primerke svojih vrsta. Tihe, krhke grane, koje malo jači vetar može da sruši, tresle su se pred njim kao i on sam. Za razliku od drugih razgranatih izdanaka ovaj je čudnovato izrastao samo u dužinu, ostavljajući širinu nekom drugom drvetu. Osim jedne debele grane koja paralelna sa zemljom odlazi u nedogled. Nikada slađi plod. Sve sama ironija, kao i život u njegovim mislima.

Kako napisati pesmu, pita se on i zapisuje stihove svoga bola. Zubata zvezda svedok je u šuškanju papira. Nikada ranije nisu reči tolike lepote bile tako olako shvaćene. Delio je remek dela. Drugi su se proslavljali njegovim pesmama. Značile su mu kao kamenčići bačeni u vodu. Početni zanos je brzo nestajao kao i papir sa mislima jednog sanjara.

Sada on tiho hoda oronulim stepama svoga srca. Propio je poslednji dinar. Nije on jedan od onih koji štede. Čašćavao je cele kafane. Zašto? Onoliko koliko nije voleo sebe toliko je voleo druge. Ubijalo ga je neraspoloženje ljudi oko sebe. Pravio je budalu od sebe zarad sreće svih ostalih. Cenjen je bio u narodu. Materijalno ga nije interesovalo.

Voleo je dve žene u svom životu. O prvoj je bilo reči. Druga ga je pakosno ostavila. Gledao je njenu sreću sa slomljenog prozora svoje trošne kućice. Zavideo je komšiji. To je bio njegov jedini greh. Plakao je, tiho, u svom kutku i terao je sve dođavola.

Orah je tu. Govori on sebi gledajući improvizovani kaiš. On je oduvek bio tu.

Na papiru, koji steže u rukama dok pljuje i ostavlja trag, pišu poslednje reči. Nekakva setna pesmica. Bolestan je. Umreće. Rak pluća. Kašlje duboko. Kad bi mogao da umre već jednom, no život ga želi. On je tu da bi patio. Harmonija mora postojati. Mora neko i da posmatra sreću drugoga. Ni daleki Sibir ne može izbrisati biserni osmeh. Uvek ga je vetar šibao po leđima. Tragovima kiše korača i dalje. Mame ga blistavi snovi, gde je ona koju voli! Tamo gde se glas pretvara u pesmu.

Detlić ga budi. Došao je trenutak. Orah ga doziva. Čuje se kao otkucaj srca. Tuk, tuk. Tuk, tuk!

Sveti Stefan, njena slava. Graja dopire iz susedne kuće. Kažu stari da je loš znak kad za Stevandan ogreje zubata zvezda. Još malo pa će kraj.

Ostali smo samo ti i ja. Nikoga drugog nemam sem tebe. I eto vidiš u šta izrastosmo. Ni u šta! Ali bar smo tu da dopunimo jedan drugoga. Znaš ti dobro zbog čega sam tebe izabrao. Kaiš ću vezati za tebe, moj saputniče. Zajedno ćemo lebdeti.

Na granu vezuje kanap. Omča oko vrata i pola sekunde kraja.

Okončaće. Umiriće se. Zaboraviće! Napokon će prestati da se muči! Poslednji pogled čuva za nju. Tako se mirno druže.

Život, nažalost, ima drugačije planove za njega. Puče krhka grana kao i srce kod prevarenog čoveka. Jedan lavovski urlik iz duše ga ubi. Uplakano posmatra milovanje Sunca. Vetar je napokon polomio orah. Ono što jeste, to ga čini jačim. Zvuk njegove pesme dopire iz susedne kuće. Nešto što podseća na kraj. Biće dobra žetva kažu...

Stefan Megić