Probuđeni san

Viktor je bio sasvim miran. Uživao je. U pogledu koji je ko zna gde odlutao. Osećao je zadovoljstvo, mir i ispunjenost. Nijedno stanje koje je izraz ili oblik njega, po prvi put. Nije ni pogledao, samo je mekim dodirom osećao, papir u svojoj ruci. Čist, požuteli papir, sa jasno ispisanom kratkom porukom. Nenarušen, netaknut, slova ispisanih kao davnog trenutka koja se nisu razmazala nervoznim kapima vrhova prstiju. Razbuđen iz sna.

U januarskoj, hladnoj noći, širom otvorenih očiju, zaspao je. Vrelo budan, započeo je san i trajao je. Dogodilo bi se iznenada, da ne spava, reči bi ga razbudile poput jutarnjeg mraza, ali ubrzo reči bi ga uspavale. I budan, nastavljao je poniranje u dubok san.

Buđenje ranog proleća, učinilo je budni san još čvršćim. Privid je klizio u rečima i samo retko, dogodilo bi se da ga razbudi. Ubrzo bi ga uspavao iznova. Privid je bio snažniji, san je bio čvršći, a on bio je ...

Četvrti najduži dan, bio je lepljiv, sladunjav i sasvim klizav, urezan u kožu niz slika, bez reči. Na užarenosti sunčanog jutra ostavljeni tragovi. Prekinuti san, nastavljen san, više njih i ... Probudile su ga slike-reči, uspavale su ga slike-reči, i ništa, san je nastavljen.

Jak miris nepodnošljive vreline, snom je probudio san. Svet koji je prvim pogledom opazio, bio je isti, ali nije. Siguran je da je proteklo dosta vremena i da propustio je mnogo. Klizeći kroz budnost, naslonio je oči na otvoreno prozorsko okno, i planina u daljini činila se smanjena. Sunce je bilo bledo i vrelina koja je plesala ispred, skoro da je izbrisala oblik.

Noć koju je ostavio u pogledu nije postojala, bar tako je osećao. Ta noć nije mogla stvoriti ovakav dan. Ovaj dan nije se mogao roditi iz te noći. Zbunjen je, ono što je poneo sa sobom ne može biti...

Mekim dodirom prstiju, razbudio je sebe. Izbrisao je prašinu sa korica otvorene knjige, koja je skrivala stranicu prekinutog putovanja. Nije pogledao granicu prekinutog putovanja i činilo se da nije ni važno gde je zastao.

...

Viktor se osećao prijatno. Izraz lica koje nije video, govorio je da nije nijedan oblik njega. Papir i sačuvanu poruku zgužvao je. Ruku je provukao kroz prazninu, vratio je nazad i dlan je bio prazan.

Veče je mirisalo na jutro, probuđeno i sa nadom koja se rađa. Vreme je da krene.