Promocija

Tih dana, Roberto bi ujutru najpre prošvrljao po internetu tražeći vesti o Nojevim barkama, potom bi prionuo na posao ako bi imao inspiraciju. A, ako ne bi, predao bi se maštarenju. Zavalio bi se u fotelju, zatvorio oči i odlutao. Gde drugo do na promociju svog prvog právog romana.

Kolarac, velika sala na prvom spratu, ispunjena je do poslednjeg mesta. U prvom redu šepure se i hlade lepezama ugledne zvanice iz kulturnog i javnog života, u drugom se kočopere kolege pisci, u trećem se dosađuje polusvet sa estrade, od četvrtog pa nadalje mršte se i gledaju na sat ljubitelji lepe reči. Na bini, na onom velikom stolu boje mahagaonija, pored ikebane, uredno su složene dve gomile knjiga, njegovih, razume se. Roberto drži poziciju u sredini stola i smeška se, sa njegove desne strane je Glavucko, a sa leve recenzenti „Nojeve barke“, a do njih istaknuta dramska umetnica, Eleonora Emanuela.

Pale se reflektari, zuje kamere, sevaju blicevi...

Aplauz. Promocija počinje. Glavucko prvi uzima reč. Na sva usta hvali Roberta, štaviše laska mu. Proriče mu sjajnu budućnost, a njegovom romanu Ninovu nagradu, a ako ova izostane, onda nagradu „Meša Selimović“ ili „Stevan Sremac“, ili Vitalovu. Završava. Ispraćen je gromoglasnim aplauzom. 

Recenzent broj jedan briše ćelu maramicom, popravlja kravatu; jedan-dva, jedan-dva, dobro je, radi mikrofon.  Namiguuje Robertu. Potom govori biranim rečima, učeno, skladnim odmerenim glasom citira autora romana,  objašnjava šta je ovaj hteo da kaže, pa nije možda najbolje dorekao u ovom romanu, ali svakako će u sledećem, jer ovaj će po prirodi stvari imati svoj nastavak, pa se unapred tome treba radovati: biće to još jedan praznik za našu književnost. Onda nastavlja istim tonom. Publika se vidno dosađuje, dok se on zanosi razmatranjem finesa Robertovog stila, naglašavajući kako ovaj ne teži savršenstvu, već autentičnosti izraza, što je ujedno i glavna odlika njegove proze. I time završava.

Aplauz. Pospani se bude iz dremeža.

U právom trenutku, jer upravo nastupa istaknuta dramska umetnica. Svi pogledi su upereni ka njenom dokolteu, s razlogom, naravno, jer odatle viruckaju dve voćke sočne, prezrele, gladnom muškom oku na nišanu. Njen pogled je čvrsto prikovan za knjigu. Čita:

„...Bezumlje je danas, čini se više nego ikad, dostojno svoje reputacije...“

Njen prodorni glas vrca seksepilom. Publika uživa, a vreme prolazi.

Recenzent broj dva zacaklio očima; bori se sa sobom za koju od one dve voćkice da se odluči. Glavucko ga gleda unezvereno, najradije bi živog da ga pojede, onda brže-bolje šapuće Robertu da posle dramske umetnice on uzme reč, jer na onog jarca tamo što leprša negde u svojim erotskim snovima, ne mogu da računaju.

Aplauz.

Roberto, sav važan, uzima mikrofon. Prvo se zahvaljuje dramskoj umetnici, onda recenzentu, pa izdavaču, potom publici, kojoj se i naklonio, pošto je u tolikom broju došla da uveliča njegovu sreću. Zatim nastavlja:

– Dragi prijatelji, ako mislite da sam ja neko drugi, a ne Roberto, glavni junak ovog romana, u velikoj ste zabludi. A ona lepotica tamo na kraju drugog reda je Marija, nju ste već imali sijaset prilika da upoznate, ona je takođe glavni junak ovog romana. A u još većoj ste zabludi, ako čitajući ovaj roman pomislite da je sve što vam u toj priči izgleda nestvarno, u stvarnosti nemoguće. Ne, dragi prijatelji, sve to se već odigralo pred vašim očima, ali iz nekog razloga niste to primetili. Možda zato što stvari u realnom životu izgledaju drugačije od onih koje srećemo u svetu mašte, ili ako su iskazane u literarnoj formi. One time menjaju samo pojavni oblik, ali ne i svoju suštinu...

Roberto završava. Publika ga nagrađuje aplauzom. Muzika. Odjekuje gromki vokal Tine Tarner: Simply the best...

Roberto sija od sreće. Glavucko takođe.

Na izlazu iz sale dočekuju ih nasmejana plavuša i momak sa kamerom uperenom u njih. Plavuša u ruci drži mikrofon i ljubopitljivo gleda Roberta. Glavucko se pomerio u stranu da ne smeta.

Plavuša pita Roberta da li je raspoložen da kaže nekoliko reči za večerašnji Kulturni dnevnik.. Roberto odgovara:

– Da, naravno. 

– Gospodine Roberto, napisali ste provokativan roman, zato verujem da pitanje koje ću Vam postaviti neće biti neumesno.

– Neće biti neumesno. Pitajte...

– U romanu insistirate na tome da je Srbija emirat, zašto? I otkud vam uopšte takva ideja? Opšte je poznato da je naša zemlja parlamentarna republika. To je utoliko čudnije, jer znamo da politika nije u fokusu Vašeg interesovanja. Da li ste se Vi to samo šalili?

– Ne, nisam se šalio. U formalnom smislu Srbija nije emirat, to ste u pravu. Ali suštinski jeste! A mene, kao pisca, interesuje suština stvari, ne zanimaju me trice i kučine.

– Možete li to malo da pojasnite?

– Naravno da mogu. Kod nas se, kao što znate, ustalila praksa da čim neko bude postavljen na kakvu, pa i najmizerniju državnu funkciju, istog trena poludi, kao da je dobio u miraz naftnu bušotinu. Shodno tome i ponaša se kao da je u najmanju ruku nekakav emir, kad već ne može da bude šeik, ili sultan od Bruneja, što bi najviše voleo. Zato kažem da je Srbija emirat. Društvo podređeno ambicijama hiljada malih beskorisnih seronja, klovnova, čankoliza, laktaroša, i ostalih stidnih vaši, poltrona i štetočina...

– Da, shvatam na šta ciljate. Ali, da li se Vaša kritika odnosi na aktuelnu vlast, što bi se moglo pomisliti, ili na vlast uopšte?

– Koja aktuelna vlast? Kod nas nema neaktuelne vlasti, to je valjda svima jasno. Svaka naša vlast za sobom ostavlja takve posledice da aktuelnije ne mogu biti. Osim što su užasne. Ispravite me, ako grešim.

– Hmm...

– Nešto sam pogrešno rekao?

– Ne. Mislim da bi to bilo sve. Hvala vam na razgovoru!

– Hvala i vama!

Plavuša mu pruža ruku. – Očarali ste me. Pročitaću vašu knjigu – kaže.

Glavucko vadi iz torbe primerke romana i daje ih plavuši i kamermanu...

No, bilo je i dana kada se Robertu nije dalo da odleprša na promociju. Onda bi po ko zna koji put poveo raspravu sa samim sobom, tražeći odgovor na, kako sam voli da kaže, za njegovu malenkost pitanje svih pitanja: Ako je život apsurdna pojava, a jaste, to je bar lako dokazati, šta nam je onda činiti da nam apsurd postane saveznik?

I, kao i obično, smorio bi se, ali ne bi našao odgovor.

Odlomak iz romana „Nojeva barka”