Promrzli prsti i uže

Skoro da isto je. Skoro da ponavlja se. Promrzli prsti pokušavaju da čvrsto stegnu glatko, tanko uže, da odbace se od tla. Ne ide, i taj nesigurni odraz bekstva i ... Tvrdo tlo pod nogama koje probudi i izbriše želju.

Skoro da..., ali ne može i nikada neće biti isto. Samo privid je i gorka želja, da vreme se može vratiti, da slaba i bleda sećanja mogu nahraniti prazninu. Uzalud je ritualno i besmisleno ponavljanje sličnih stvari. Izbrisano jednom, zauvek izbrisano je.

Gorčinom prevlači kisleli osmeh, sa kraja na kraj usana. Zastane, na trenutak zaboravi, odluta i bes prođe. Zaspi budan sedeći i sanja. I ubod hladnih iglica probudi ga , i ne zna gde je, i ubrzo se seti da je klizio kroz sećanje, zaspao zaboravio gde je stao.  Besan je što sve više zaborava i nesigurnosti je u njemu i ...

Prsti, promrzli, modri prsti i uže. Obraduje se, povratio je pređašnju misao, nije skroz odlutao i još uvek može se vratiti u stanje sopstvene stvarnosti. Ohrabri sebe, oblik koji susretne u svakom danu, nije praznina, postoji. On je ...

Zaboravio je, zna da nešto je zaboravio. Na to ga podseti ritmično disanje, njegov pogled koji klizi i traži, traži ...

„Da. Promrzli prsti i pokušao sam da pokrenem sebe i ... Setiću se...“

Ustaje, počisti nered oko sebe. Potvrđuje sebi da sada sve je u redu i da može ostaviti za sobom... Vrata ostavlja odškrinuta, nestaje... Skoro nečujan zvuk narušava tišinu dana i... List kalendara, otrgnut...

Autor Vladimir Radovanović