Prsten

Nadala se da će pusta prolećna kiša sprati talase razočarenja, čežnje i patnje koje je skupljala u vrpci šešira pod vratom, nadala se, ali od nade je ostao samo miris divlje trešnje i zove, koji je vetar donosio do njenih nozdrva željnih života. Ona, Lilijana, beše ostavljena po deveti put od kako je prvi put osetila treperenje u stomaku, onu iskricu radosti što prati sve zaljubljene, koja je kod nje tako brzo nestajala ko da nikad nije ni bila.

"Da nisam ukleta nekim bapskim prokletstvom, pa nailazim na sve same neurastenike, nedovrsene licnosti i propalitete. Ne znam, ne znam, mozda ce ovog puta biti drugacije."

 Trebalo je da provedu divan vikend u njenoj vikendici, pa je došla u petak ranije, da pripremi "teren", najzad je naišla na pravog muškarca, zajedno su već dva meseca, a to je za nju značilo skoro pa dve decenije. Zviždukajući nadje neku kutiju sa nakitom, i stavi je sa strane ,jer je u tom trenu, mobilni zavibrirao ko ptica na žici. Zurila je u poruku, ne razumevajući napisano: “Nisi ti kriva, medju nama je gotovo.”

"Ma šali se, ne bi on tako napisao.",  najednom ko da više nije ona, mahinalno ga zove, poziv jedan za drugim, "Hajde, javi se, javi se, javi! Proklet da si. Zašto se ne javlja, sigurno radi, ne čuje, u prevozu je, pa onda nedostupan, isključio je, ma nije, sigurno prolazi kroz tunel ili je u liftu." Baca mobilni na krevet, ovaj odskače, da bi otvarila terasu, prozore, strašno joj je zagušljivo, vruće, muka joj je, srce joj lupa, izuva patike, izlazi bosa i gazi po travi, drži se za slepoočnice i hukće, onesvestiće se, umreće, naći će je posle nedelju dana mrtvu, on će nekako saznati i doći će, doći će, ali šta će joj onda. Čekaj, treba razmisliti šta da čini.

"O Lili, Lili, šta ću ja sa tobom?! ", govori sebi glasno i ulazi unutra, seda na kauč, i gleda u mobilni." Napiću se, da, to je rešenje, onda bol nestane, i sve bude ok." Rashladjenu flašu vina stavila je na sto i počela da gustira, iz korpe je vadila male koktel sendviče i jela ih zajedno sa suzama, povremeno bacajući pogled na mobilni. "Zar deveti put da budeš ostavljena, ha?" Ko još broji koliko je puta ostavljen, samo ona, broj devet je magičan bio za Dantea, zašto ne bi za nju, deseti će biti pravi, da, tako je, bićeš i ti nekom Beatriče, nećeš više juriti za mrvama ljubavi, a jok više! Bulaznila je teško dišući, jer niko ne beše sličan njoj koji bi razumeo njenu patnju, njeno izgaranje, za živim bićem koje će je voleti toliko jako da sve puca. Uzela je kutiju sa nakitom i prevrnula na stočić,bilo je prepuno raznih lančića, narukvica, prstenja, šta je ovo, blago Monte Krista, stavila je na domali prsten koji joj se učinio naročito lepim, nabacala nekoliko dugih lančića sa perlicama oko vrata." Lepo mi stoji. Prvo čovek mora da otvori sebe za ljubav, pa tek tada da se nada da će ga neko zavoleti. Da, to je rešenje", pričala je sama za sebe. 

" To je rešenje, samo prvo vrati prsten, i ljubav će se vratiti u tvoj život.", Lili uplašeno skoči i pobaca lančiće sa vrata i sede osmatrajući priliku preko puta nje. Na fotelji osvetljenoj mesečinom sedi skvrčena, crna starica, mala, sitna, ili joj se to učinilo. Pogleda u flašu vina, prodrma je polupraznu i postavi na sto, ciljajući da uhvati mesečinu u odsjaju stakla.

"In vino veritas! ",  reče, nesigurno se osmehnuvši, podigavši čašu, kao da nazdravlja, ne znajući da li sanja, ali strah je iščezao." Ah, ja znam kako si ušla, sve je otvoreno, kaži šta imaš pa idi."

"Ispod sudopere stoji ti neka kantica. Otvori je i umoči ruku u nju, tu na kojoj ti je prsten. Ako ispadne, znači da je ukraden, ako ostane da stoji, tvoj je."

Ne zna zašto je poslušala, ali ustade i nadje kanticu tačno gde joj je starica rekla. "Opaa!" omače joj se i pogleda na mestu gde je starica sedela, ali fotelja beše prazna. "Pa ti si vidovita, baba Vanga." Pijanom čoveku sve čudno izgleda normalno, tako onda samo sleže ramenima na to što bakica ne sedi u onoj fotelji i otvori kanticu. Unutra je bilo nešto crno, mirisalo je na smolu, ona potopi prste obe ruke i prsten pod dejstvom masnog sadržaja polako poče da tone u masu. Lili ga brzinski izvadi i zatvori kanticu. Vrati je na mesto. Prste nije mogla isprati, pa je zaspala tako, ostavljajući prsten na ivicu stola, koji se u toku noći otkotrlja nekud ispod stola.

U san joj je došla nepoznata mlada žena, prelepih sjajnih očiju, sa mnogo šarenih ogrlica na sebi i upasanom vezenom košuljom.  "Hajde, dodji, ako smeš, ti crna garavice!." i tu reč ko da je viknula glasno, Lili se probudi i reče: "Ja crna garavica, nikad." Duga, raščupana kosa beše joj tamno-plava, ali ruke su bile tamne, kao da se sunčala.

Zaboravljaući u potpunosti prethodni dan, a i noć, začudila se začuvši zvonjavu svog mobilnog. Prepoznala je njegov broj i radosno se javila."Ti si.", rekla je srećna. "Kad dolaziš?",  nije primetio radost u njenom glasu:" Slušaj, žao mi je zbog svega, nisam mogao da se javim, razumeš.",  "Ma sve razumem, kad si ovde.", "Lili, čuješ li ti mene, mi smo raskinuli, juče, poslao sam ti poruku." Ona ćuti, odjednom svega se setila, osetila je suze će je zagušiti. Nastavio je:" Zaslužuješ boljeg od mene. Znam da ti izgleda glupo da raskinem preko poruke, ali nisam imao izbora.", "Ti, ti voliš drugu.", promucala je. Suze su se slivale." Ne volim drugu. volim tebe.", tračak nade preleti njenim licem. "Ali, oženjen sam, razumeš.", "Da jasno mi je.", spustila je mobilni, ostavljajući otvorenu vezu.

Da bi umanjila unutarnju bol, bol srca, morala je da se kreće, da radi nešto, da ranjava fizičko telo da spase srce da ne umre. Stoga je hodala, ne primetivši da joj je telo postalo tamno, kao da je bol izlazila kroz pore. Stopala su bila bosa, kao da nisu njena, špartala je po oštroj travi i kamenju, u zavrnutim farmerkama do članaka. Oseti blagu svežinu vetra kad stiže pred neku kuću, i ne znajući zašto reši da baš tu zatraži vode.  Na niskom zidiću do vrata sedela je majušna starica, okrugla poput loptice, radila je heklicom tako vešto da je Lili zastala i sela kraj nje, poznavši je."Bila si noćas kod mene. Ko si ti?"  Imala je toliko izborano lice da joj se sitne oči gotovo nisu ni videle. Umesto tog odgovora, kaza joj: " Znam zašto te niko neće?"

"Zašto?", pogled na staricu je natera da se povuče i ustuknu pod dodirom njene hladne ruke, iako beše vrelo predvečerje,"Vrati prsten, nije tvoj."

"Prsten? Onaj što sam sinoć probala?", "Da, taj. Gde ti je?", "Ne znam, u kući je." "Donećeš mi ga.", "Da, doneću.", uzdahnula je previše umorna. Ustade da ode do kuće, kad se seti, "Šta će tebi taj prsten. Izgleda kao verenički. Ne izgledaš mi tako mlada."

"Prsten je moj. Dobila sam ga od majke mog verenika, ali tvoja baka se već udala i trudna je poželela nešto što je tudje. Pa sam je proklela.", reče jednostavno.

"Ne razumem te ja ništa."

"Znam dete, ali zbog toga što sam proklela trudnu ženu, ja se nisam udala, taj momak je poginuo na dan naše svadbe, a tvoja baka je želela baš moj prsten i ukrala ga je. Bili ste jako siromašni.", na tren je prestala da radi i zagledala se kroz zasade vinove loza." I ko je tu kriv?", upita Lili. "Moja majka je imala sreće.", reče naprečac, pa se seti da majčinu majku nikad nije upoznala. 

"Ja sam kriva, ogrešila sam se protiv Boga i trudnice. Trudnici moraš dati sve što želi i ona je to platila životom, umrla je ubrzo posle porodjaja, a prsten niko nije našao."

"Kako nije? Prsten je stajao u kutiji, neskiven...", majušna starica slegnu ramenima, i izvadi iz prsluka jednu prastaru crno-belu sliku, požutelu na krajevima."To sam ja, na svadbi, pre nego što sam saznala da je poginuo.", sagnula je glavu. Lilijana nije videla  suze koje su se skupljale u dnu zenica. "Dodaj mi cigare.", reče joj.

"Kad vratiš prsten, vratiće ti se sreća. Za mene je više nema, samo nisam mogla pred Boga tako sa grehom."

"Pa kome da ga vratim?"

"Daj ga unuci moga brata. ",uzdahnu jako, izbacujući dim iz sebe.

"Oprosti mi, molim te, kćeri!",  pogledala je sa nadom u Lilijanu.

"Opraštam ti.",  reče joj, iako nije verovala u takve stvari. Rekla je to da bi umirila staricu. Vraćala se u vikendicu, osnažena nekom novom nadom da će najzad pronaći čoveka, koji je neće ostaviti, ali prsten nije mogla naći. Pogleda ponovo u kutiju sa nakitom i u sve ćoškove, čak je otvorila i kutiju sa lepljivom mašću." Pa to je katran, a ja sam postala crna garavica.", nasmeja se.

U nedelju uveče je krenula za Beograd, ispratila je unuka staričinog brata. Ispod tragova točkova je nešto sijalo. Devojka potrča i prokopa prstima vlažnu zemlju. Beše to prsten. Pokaza ga Lilijani, kroz otvoren prozor kola i Lili uzahnu:" Hvala Bogu!", gotovo ciknu od radosti. Devojka pogladi prsten, utisnu ga na usne, kao da pečatira zavet i reče:"Dobro došao kući!!", veselo odskakuta preko čistine i zadje za neku kuću. Lilijana oseti sa smeškom da joj se vraća život u vene,  svaki čas zagledajući ruke  koje joj izgledahu veoma privlačno dok je gledala u njih pod obrisima uličnog osvetljenja.