Prsten

Prvi dani nakon gubitka voljene osobe su najteži. Sara je izgubila svaku volju za životom od kad joj je poginuo verenik. Vukla se po kući kao po kazni, teških nogu, okovanih nevidljivim gvozdenim obručima.

Znala je da mora da nastavi život, iako to nije želela. Jedino olakšanje osetila bi dok je šetala kraj reke, najčešće rano ujutru, dok svi spavaju. Nije mogla da podnese susret sa ljudima, a kamoli da gleda njihova srećna, nasmejana lica. Najviše boli donelo bi joj prolazak pored zagrljenog para. Zato je jutro bilo najbolje za šetnju.

Poslednja kamena klupa na keju bila je njena. Tu bi sedela satima gledajući u vodu. Ona bi joj donosila privremeni spokoj, kao da je spirala bol sa njenog srca. U mislima je bila sa svojim voljenim Dejanom. Često su znali večeri da provode baš na toj klupi. Sada, sedeći na njoj, činilo joj se da mu je bliže. U tim momentima igrala se prstenom na svojoj desnoj ruci. To je bio poklon od njega za njihovu poslednju godišnjicu. Skinula ga je i gledala gravuru na njemu "Saro, volim te! Tvoj Dejan". Suze su joj zamutile pogled, a ruke zadrhtale. Prsten joj iskliznu iz ruke i pade u vodu. Uspaničeno je uskočila za njim, tražeći ga. Međutim, mulj i trava sakriše prsten. Izmorena i mokra, nakon dužeg traženja, shvati da ga je zauvek izgubila. Uplakana, sa bolom u grudima uputi se ka svom stanu.

Danima je dolazila pokušavajući da ga nađe, ali uzalud.

* * *

I poslednji gost je izašao iz kafića. Strale zatvori vrata i zakorači na paklenu ulicu. Sunce je peklo sa svih strana. Znao je da je u stanu pretoplo. Uputi se ka reci. Tamo će u hladovini, kraj vode, osetiti bar malo svežine. Ponese hladnu fantu, čips i naravno, pribor za pisanje. Voleo je da piše. Nedavno je započeo pisanje svog prvog romana.

Stigao je na kej i zauzeo mesto na klupi ispod drveta gde je bila odlična hladovina. Vruć vetrić je pirkao i time činio prijatniji boravak na reci. Zauzeo je omiljeno mesto i počeo da piše. Misli su mu odlutale daleko u njegov zamišljeni svet. Pogled mu je bio prikovan za vodu koja mu je donosila mir i bolju koncentraciju. Razmišljanje mu prekide prizor u reci. Nešto je svetlucalo. Zagazi u vodu i zajedno sa travom izvuče prsten. Stade ga okretati kad primeti neka slova. "Saro, volim te! Tvoj Dejan". Nasmeja se. I on je bio Dejan, samo nije imao Saru. Strale mu je bio nadimak zbog prezimena Strahinjić. Pomisli da je ovo neki znak ili možda amajlija. Zakači ga na lanče i nastavi da piše.

Za dve nedelje je doček Nove godine. U kafiću je imao dosta posla. Iako je on bio vlasnik, nije samo nadgledao radnike, već je radio sa njima. Imali su dobar odnos. Pred zatvaranje, seo je da popije piće i pročita beleške koje je napravio prethodnih dana za roman. Zvončići na vratima najviše nečiji dolazak. Spontano pogleda i spazi prelepu devojku kratke, plave kose, punih usana i očiju punih tuge. Njeno divno izvajano telo bilo je nemarno obučeno u neke stare farmerke i istegnjen džemper. Konobar joj dovikne :

"Izvinite, zatvaramo!"

Dejan podiže ruku ka njemu i pozva devojku da uđe. Zahvalno mu je klimnula glavom, s mukom se osmehnuvši. Naručila je čašu crnog vina. Dejanu se učini da se jedna suza skotrlja niz to prelepo lice. Ali osta na svom mestu, gledajući je krišom. Nije dugo sedela. Pri odlasku zahvali mu se još jednom i izađe.

Nepoznata devojka pojavi se i sutradan, ali ranije. U kafiću je bila gužva. Devojka se osvrtala tražeći slobodno mesto. Nije joj se svidelo što ima tako puno ljudi, ali prijala bi joj čaša alkohola. Dejan priđe i ponudi joj mesto za svojim stolom.

"Ako želite, možete sesti ovde. Ako smetam, otići ću.", pogleda je upitno, nadajući se da ga neće oterati.

"Ne, samo Vi sedite...ja ću kratko." , sela je i naručila vinjak. Iako nije imala običaj da pije, u poslednje vreme to joj je donosilo bar na kratko spokoj. Dejan je gledao ispod oka, analizirajući njeno ponašanje. U momentu pogledi im se sretoše. Gledali su se neko vreme bez reči. Prva spusti pogled.

"Izvinite, nisam baš neko društvo." Blagi osmeh zatitra na prelepom licu. Ispi piće, pozdravi ga i ode.

Zanimalo ga je šta se dešava sa njom, ali nije znao kako da je pita. Sutradan došla je opet na samo zatvaranje.

"Izvinite, mogu li?", upitala je Dejana.

"Naravno, izvolite."

Ovoga puta sama je prišla Dejanovom stolu i sela.

"Znate, ne prijaju mi one gužve zato mi odgovara da dođem kad nema nikoga. Nedavno sam zgubila verenika i jako mi smetaju ljudi i sve oko mene..."

"Žao mi je, nisam znao. Da li da se udaljim ako želite da budete sami?"

"Ne. Vaše društvo mi prija, smiruje me."

Pogleda ga nežnim očima braon boje. Prvi put ga bolje pogleda. "Lep i nekako drag čovek.", pomisli Sara.

Posmatrajući ga pogled joj se zaustavi na prstenu okačenom na njegovom lančetu. Primeti da je isti kao što je ona imala. Bolna senka pređe joj preko lica. On primeti to, ali ne upita ništa.

"Nisam se predstavio, ja sam Dejan.", pruži joj ruku.

Na pomen tog imena ona zadrhta i pruži svoju malenu ruku.

"Ja sam Sara.",tiho izusti ona.

"Kakva slučajnost. Izgleda da sam pronašao svoju Saru.", pomisli on setivši se prstena i imena na njemu.

Sara je nastavila da dolazi svako veče. Vremenom se opustila i razgovor je bio sve prijatniji. Dejan je primetio da često gleda u prsten na lančetu. Jednom prilikom je pomenula da je u reci izgubila nešto što joj je mnogo značilo. Nije rekla šta.

Doček Nove godine se bližio. Dejan je pozvao Saru na večeru. Našao je lokal gde su mogli da se izdvoje i budu sami, bez gužve. Bila mu je zahvalna na tome.

Došao je oko 20h po nju, nestrpljiv da je vidi. Izašla je u predivnoj crnoj haljini koja je pratila liniju tela i pružala se sve do poda, a prorez na haljini otkrivao je njene prelepe duge noge. Preko haljine kratka bundica davala joj je čaroban izgled. Dejan za trenutak zaneme, posmatrajući je. Poljubi joj ruku i povede je do auta, otvori suvozačeva vrata i pusti svoju princezu da sedne.

Kako je veče odmicalo oboje su se opustili i prepustili se uživanju udvoje. Par minuta pre ponoći Dejan izvadi kutijicu iz džepa i pruži joj. Zbunjeno ga pogleda. Prerano je za takve stvari, pomislila je ali otvori kutiju. Ruke joj zadrhtaše, a suza skliznu niz prelepo lice. Ugleda svoj izgubljeni prsten i tad primeti da ga nema na njegovom lančetu. Pogleda ga zahvalno i snažno mu stisne ruku.

Tad shvati da je ovo znak da period bola treba da ostane iza nje, a da nešto lepo tek dolazi.

Dejan priđe i zagrli je snažno.