Prtljag u pogledu

Sa bolnom grimasom vukao je levu nogu. Sada sve sporije u izmicanju dana, desnom rukom pritiskao je grudi u nadi da će ublažiti blagi bol, otežano disanje... Gonio je sebe u pokret, još i još koraka, samo je to misao koja se sa hladnim znojem slivala. Brisao je vrelo i promrzlo od vetra lice. Besomučna i besmislena gomila pokreta, prazne misli i ponovljena gorčina, savršen dan, ha, savršen dan.

Na pristojnoj udaljenosti, spojenoj sa igličastim mrakom,“ dobrodošlicu“ u niskom letu ispuštala su proređena jata graktanja. Pogled. U , pored, iznad, skriven, lutajući, bežeći... Krajnja tačka smislenog besmisla, nikuda dalje. Tu nastaje strah, od skrivenog, naslućujućeg, „poznatog“ ...

Zastaje, sve teže i teže vuče bol u pokretu, plaši se ili oseća olakšanje??? Stidljivo, kroz mrak, kroz  jedva vidljiva svetla u buđenju, probija svaku prepreku. Traži daleko, nevidljivo, ali naslućuje da iza svega...

Sigurnije levim okom, oslobođen i skriven, luta od do... Tamo iza, u nepravilnom poretku, nasumice i razbacani su... Konačišta, ledeno hladna skrovišta od stvarnosti. Vidi ih, pojavljuju se i oni na koje i zaboravi ...

„Oni su tu. Paraleno sa ovom krivudavom stazom, znam da sada počinje i precizno naspram svakog od njih stojim...??? Znammmm!!!!“, unutrašnjom beskrajnom tugom je progovorio.

Samo pogled, on i u njemu, sve je...