Prvorođeni (zaključak)

Zora njegovog polaska u svet odakle je potekao podsećala je na onu u kojoj se prvi put susreo sa svojom majkom i svojom sudbinom. I sada se bučni Tauret obrušio sa neba, saterao svetlost u nebeske domove, a tamu na dna rečnih korita. Upalio je sjajni metalni disk i poleteo visoko prkoseći bogovima i njihovim hirovima. Munje je skupljao u reakror i tu ih smirivao i čuvao kao pogon za dalje putovanje. Kišu je slivao u kanistere, tako je bio bezbedan od žeđi. Na prednjim i zadnjim delovima letelice kovitlala su se užarena svetleća oka. Svojom toplotom i sjajem razbijala su oblake i rasterivala tamu. Sijala su kao sunca, ali bila su samo mašine. Mašinama je skroio oklop, zlatan, neprobojan, mogao se videti na stotinu metara, a na očima nosio je sjajna stakla od klesanih kristala. I njegove su oči sijale, a videle su što ni jedno oko pre njega nije. Videle su i ispod kože.

Zahvalio se Tauretu na sudbini koju mu je promenio, ali ga je opomenuo da to ne čini više, ako je dobar bog i ako mu je dobrobit sveg života na prvom mestu. Pa se sjurio u onu vrtaču, na čijem dnu se sakrilo selo tamnih, ono selo u kom je pojeo svoju prvu i jedinu svetlost i zbog čega se više nikada neće osećati vrednim da bude princ lučonoša. U mislima mi je stalo bila Eola, mati, ona koja nije videla ništa osim njega i svrhe, a svrha, sama po sebi ne bi bila bitna da se rat koji je po rođenju poveo sam sa sobom, nije pretvorio u dah njene mudre pesme. Tako srođen sa majčinom mudrošću, sa svetlom koje ga je palilo iznutra, sa mašinama koje je napravio da pobedi tamu, kročio je u svoj poslednji rat.

Sve su se utvre mraka uplašile ovolike svetlosti i sve su se sakrile po uglovima i procepima. Kada je iskoračio na tlo, mogao je videti stotine malih, mračnih, nesrećnih srca, kucala su u jednom ritmu, ritmu preplšenih miševa. Sve one krvožderne spodobe, suočene sa pravim svetlom, ostale su neme i skamenjene. Mnogi prvi put videše svu grozotu svog sveta, a neki se momentalno stropoštaše u smrt od jada i tuge koja ih je izjedala. Ispred koliba prvi proviriše mališani, crne grudve prljave kose i tela prekrivenih ujedima pacova, sa ranam na tek otvorenim okicama i gnojnim čirevima po rukama i obrašćićima.

I tu Gavrilo shvati da niko nje zaslužio ovakvu kaznu, ovakva sudbina nije bila za čoveka, ma kakav zločin počinio, a kamoli za potomke potomaka nekog zločinca. Shvatio je u tom trenutku da sva krivica leži baš u drevnim svetlim spisima, jer su ona zabranila kontakt dva sveta, jer je zbog njih prognano sve što nije sjajno i zlatno, pa zbog toga ni dobro, a samu svrhu podredila gornjem svetu. I, tu se svrha svetla izgubila i bila je izgubljena celu večnost, dok je on ponovo nije pronašao.

Vidao je rane deci i u svaki kutak donjeg sveta poslao po jednu munju, zauzdanu, da osvetljava i greje, a svoje reči pevao je neprekidno: "Mi smo braća, crni, mali, napaćeni, prognani. Sestre moje i braćo moja, danas je dan kada se svrha sastavila sa svetlom. Laž nas je podelila, istina nas je spojila. Svi smo od istih majki, samo su neki od nas izgubili svoje sunce u srcu."

Prva koja ga je dočekala na samom rubu ambisa bila je Eola. Prepoznala ga je po osmehu, onom koji svetli i topi najtvrđa srca. Bez oklopa, bez sjajnih haljina, raspuštene tamne grive i očiju punih zvezda, koračao je sa detemom na ramenu, u gomili tamnoputih malih ljudi. Polako su se skupljali svetli, oprezno, uplašeno, jer u neznanju je strah i u strahu mržnja. Niko nije pevao, niko nije rekao ni reč, prvi zagrljaj Eole i Gavrila pokrenuo je lavinu zagrljaja i označilo kraj jedne ere, ere koju su smatrali dobom svetlosti, a beše era mraka.

Na kraju, princ je seo u svoj vasionski brod i pošao da traži svetove dostojne širenja svetlosti…tako je, pre mnogo hiljada godina, nabasao i na ovaj plavi biser. Da li je ovde zasejajo seme pravog svetla, to znate najbolje vi, deco draga, svetlosti naših života.