Ptice na žici

- Happy birthday (I tri virtuelna luftbalona)

Kič kao u onoj pesmi 90 luftbaluna, ali na društvenim mrežama je ionako sve kič. Linkedin I FB bili su obavezni deo poslovnog profila dok je radila u medjunarodnoj kompaniji. Svi iz menadžmenta morali su  da imaju profil na nekoj od poslovnih mreža. I koriste. Naravno u poslovne svrhe. Tako je i njen suprug imao svoj FB profil i uvid u njeno kretanje. Špijunirao ju je na svakom koraku, maltretirao, ponižavao I na kraju ozbiljno ugrožavao. Čak I fizički. Kada više nije imala poslovnu obavezu da koristi linkedin I FB upotrebila je mnogo sati da bi svoj nalog ugasila. Nije htela da gleda njegove gadosti sa tom napumpanom starletom kojoj je bio “lektor”. Ili, što bi reko Žika, kolektor njenog djubreta, njen duhpisac, autor izmišljene autobiografije. Učio  je tu kreaturu ko je Andrić, Dostojevski, umesto Tolstojevskog kojeg je “mnogo volela I sve pročitala”.

Zato je ugasila svoj nalog. I tek kada ga više nije bilo, otvorila je nov. Kao i srce i dušu. Da izduši svu bol skupljanu decenijama. Sa svakom novom tačkom, zapetom, znakom pitanja dobijala je polako odgovore. Ili nije, ali sada joj I nije bilo bitno da shvati zašto. Svejedno zašto, otpatila je to što se nije upitala na vreme. I sada je kasno za kajanje, očajanje. Treba živeti, do kraja.

Nov nalog, nov profil, nov život. Pod novim odnosno starim imenom. Polako, sistematično gradila je svoj krug pratilaca, povezivala sa sa ljudima preko mreže, grešila I brisala, sakrivala, utišavala I blokirala. Dok nije stvorila svoje koncentrične krugove. Kad bi u te mutne vode bacila kamenčić od slova, reči, rečenica lagano bi se bistrila voda,  mulj se taložio  na dnu sećanja, kolonije novih ribica postajale bi vidljive, radovala se svakoj travki, zraku Sunca koje pravi morsku mrežu. Život se lagano bojio u ružičasto, ali morala je da ga blokira u puder nijansu. Da slučajno ne sklizne u pink.

Zato je svoju mrežu čistila. Pažljivo birala prijatelje, ne baš rado primala nove. Sem po preporuci, baš kao što je davno čula od majke.

Gledaj od kojih je. Čiji je. Kakvi su mu koreni.

Krenula je  u novo. Nov profil doneće i nove ljude. I doneo je. Kolege, pesnike, ljubitelje filma, šetnje, planinarenja. Lepote. To je ono što je čitavog života želela.  Nekog ko je razume i pre nego progovori. Nekog ko misli na istim frekvencijama. Nekog ko je Ona u ogledalu.

Kako su se koncentrični krugovi širili, povećavali su se i njeni zahtevi. Budila se želja za nečim višim, drugačijim. Poželela je  više od lepe reči. Ali to je u ovim godinama teško.

Ne postoji rok trajanja za ljubav.

Gledaj mene I oca, mi smo isti kao pre 30 godina.

Stalno su joj majčine reči odzvanjale u glavi. Kakve veze ima koliko imaš godina. Samo treba da ih imaš. A ne da ti ih drugi krade.

A krali su joj. Nemilice. Ostavljajući mrvice za sobom. Na kraju od nje nije ostalo ništa.

Zato se sada posvetila sastavljanju sebe. Po svim šavovima. Pa i tim davno rasparanim.

Pisala je, i pisala i  pisala. Terapeutski zapisi. Isceljenje na papiru. Izbacivanje iz utrobe žuči, jeda i jada.

Iznedriše se priče. Lepe I  ne tako lepe. Ohrabrujuće,

Pozivali su je mnogi, malo ih je prihvatala. Uvek bi proverila istinitost navoda, originalnost, fake profile I loše ljude prepoznavala  u letu.

Pre par godina prihvatila je njega. Druga iz škole. Ime joj je naravno bilo poznato, lik izmenjen, godine čine svoje. Svima, pa tako i njemu.

Nisu se pratili, ni lajkovali. Očito različita interesovanja. Samo par rodjendanskih poruka, ali to je ona tipska poruka koju nudi mreža. Srećan rodjendan,

- Happy birthday.

I isto tako tipski odgovor. 

- Hvala.

Hladno,  bez imalo ličnog. Ili samo lajk. Umorila se od takvih čestitki. Nije joj bilo bitno da joj neki apsolutno nepoznati ljudi čestitaju rodjendan. Kad su već uveliko izostajale čestike onih koje je poznavala. Ili bar mislila da ih poznaje.

Do ove poslednje.

- Hvala za čestitku.  Ne znam da li se sećaš, mi smo išli u istu školu ali ti si bio druga smena.

- Naravno da se sećam svega.

- Ti i  ja smo se nešto kao muvali, ali detalje baš ne pamtim.

- Hm,hm pa bilo je to više od muvanja. Meni sve krupni kadrovi u glavi. Da te podsetim, crvene zgrade u nizu, dole na Dorćolu…

- Joj izvini što se nisam odmah setila, ipak tome ima onoliko godina.

Žena ne sme da mu kaže da se seća svega itekako dobro. Bilo je to samo par meseci nakon što ju je njen dečko novinar odpilio kao staru klupu. Oslanjao se na nju kad god ne bi bilo šanka “Pod lipom” da pridrži njegovo zaljulalo telo I konobara iz “Šume “da slušaju njegova pijana baljezganja. Dok pije sok od jabuke, kako je njoj govorio a zapravo jaki špricer presečen sa malo jabukovog soka da bi je miris zavarao. Zaljubljena kao mladi tetreb nije videla ništa, valjda bi sad bilo politički korektno reći tetrebica, ali tetreb nekako  zvuči baš glupo. Uostalom ta osobina I jeste  svojstvena više muškom rodu. Bar kad je ljubav u pitanju. Dakle zaljubljena kao tetreb ona je bila novinaru I oslonac I slušalac dok joj jednog dana nije rekao:” samo idi, nisam ja za tebe”... Tek u zrelim godinama shvatila je koliko je to bilo ljubavno. Zaštitio ju je od sebe I pustio da nadje pravog čoveka. I stvori pravi život. Nije joj baš uspelo. Mladost nas obeleži za ceo život.

Tada nije razumela. Mrzela ga je i volela izmedju slapova suza koje su umivle njeno lice. I nije primećivala poglede momaka iz škole koji su nekim čudnim njuhom lovca osetili slobodnu divljač.

Prvi koji joj je prišao I  usudio  da se obrati ledenoj kraljici bio je centar školskog tima. Visok dovoljno da je nadvisi, ali samo santimetrima. U svemu ostalo je bio niži od njenog novinara. I dalje ga je zvala njen. A on to nikada zapravo nije ni bio.

Da li je bio svoj pitanje je. Ili su alkoholna isparenja ubila već u tim godinama sve neurone čovečnosti, baš kao što para uništava vaši iz odeće tifusara.

Trebao joj je neki dezificijent. I visoki zgodni košarkaš joj se učinio kao pogodno sredstvo. Ne miriše I ne ostavlja tragove. I tako prihvati njegov poziv na kafu. U šansu. To joj je zvučalo kao šansa da se izvuče iz ralja pohotom obavijene zainteresovanosti, što se njoj tetrebici, sada ipak I na  ženski tas dodaje malo gluposti, dakle što se njoj tetrebici činilo da je ljubav. I jeste bila ali prema logorečivosti. I samom sebi. U svim muškarcima ima zrnce narcisa, ali onaj mitski je verovatno bio novinar.

I tako šansa za  isceljenje brzo je pretvorena u na brzinu skinuto rublje u nekom malom stanu koji nije pripadao košarkašu. Njegov klupski drug živeo je tu kao podstanar, blizina Hale Pionir omogućavala mu je da trenira dva puta dnevno I ne čeka noćni prevoz. On je dao ključ ljubavniku  “domestosu”.  I tako se nadjoše u nečijoj dnevnoj sobi,  po danu zamračenoj  kičastom lampom prekrivenom crvenom krpom. Valjda je tako zamišljao romantičnu atmosferu. Nju je podsećalo na slike francuskih kupleraja odnosno predvorja u kojima neka madam pokazuje robu. Mnogo je čitala romane I mnogo je volela originalnost.

Košarkaša definitivno nije volela, ali bilo je daj šta daš… Samo da istrese te vaške ljubavi koje gmižu celim telom samo na pomisao na novinara u odlasku.

Pokušala je zatvorivši oči da zamisli svoju ljubav, svog čoveka koji je poznavao svaki mladež na njenim ledjima, svaku plavetni žiicu na podlaktici, glatke noge dužine njegovih i sjaj u očima u kojima se ogledao. Poput narcisa u reci.

Ali ni spušteni kapci, ni veiika želja da ipak uradi to,i zaboravi ga, nisu pomogli. Osetila je neko drugo telo na sebi, neki drugačiji dah, neke kratke prste na rukama i neki glas koji izgovara: "O Bože,,,, Koliko si lepa."

I pre nego što je uspela da otvori oči on je skliznuo sa nje izgovorivši "OH…."

Njeno (ne)iskustvo učinilo je da joj taj nazovi ljubavni akt poljulja ionako uništeno samopouzdanje. Onaj prvi ju je šutnuo uz objašnjenje da on nije za nju, ovaj se strovalio sa nje uz jedno oh….nisi ti za mene. Tako je ona tada to razumela. I otišla bez pitanja.

Koliko god da se trudimo da se edukujemo, slušamo savete drugarica, čitamo neke glupave časopise tipa: “Draga Saveta, dečko me je ostavio nakon prvog seksa, da li to znači da me ne voli više?”.

Nikad te nije ni voleo,sestro, odgovorila bi joj Saveta danas, tada je zajapurenoj brucoškinji odgovarala da je verovatno toliko voli da se uplašio tolike strasti i jačine osećaja koji su ga preplavili. Saveta je izmišljena u to vreme, baš poput današnjih lifekouča, da savetom ojača devojčino samopouzdanje, a ne da joj sruši svet telesne ljubavi pre nego što  zakorači u njega.  S tim da je socijalistička Saveta to radila besplatno, ove današnje debelo naplaćuju.

I eto danas, kada su oboje stari i kada razne  savete dele svojoj deci I unucima. , koji naravno ne slušaju, on joj čestita rodjendan uz pomen nekih krupnh kadrova.

- Nadam se da se ne ljutiš, godine su učinile da sećanja malo izblede, verovatno smo bili uplašeni i zbunjeni, šta ćeš mladost i neiskustvo…..

Žena pokušava makar danas da mu sačuva dostojanstvo i pokaže da joj nije smetalo to što je nazovi lubavni čin bio gotov i pre nego što je počeo.

- Da, da sad se sećam, posle išli na Novi Beograd do one slovenačke firme, neko tvoj je tu radio….

Žena prebacuje razgovor na neutralni teren ne bi li mu dala prostora da se oporavi od šoka što je rekla da se ne seća njihovog ljubavnog susreta. U “romantičnoj sobi sa kičerajskom lampom”. Bolje da pomene kako pamti nešto njegovo iz običnog života. Nekog njegovog kod koga su išli…..

- Da tu je radio moj stari, išli smo kod njega da mi da lovu da idemo u bioskop. Samo par sati nakon toga pao je na poslu. Infarkt i gotovo… Zato nisam išao u školu do kraja, maturirao sam u avgustu, zato ti se nisam ni javio, izvini, ako možeš da razumeš. I bilo mi je jako čudno da jedino ti nisi došla na sahranu.

Žena čita poruke otvorenih usta. Ne zna šta da odgovori. Ona je tu drugu korpu u roku od par meseci shvatila kao definitnvno odbijanje svih muškaraca da udju u njen život. Godine su prošle dok je prihvatila poziv nekog muškarca na kafu. I naravno odabrala pogrešnog.

Bila je ljuta što joj se ne javlja, nije htela nikoga da pita zašto ga nema u školi, bio je druga smena. Namerno je kasnila samo da izbegne slučajni suret u medjusmeni.

Slučajno izgovorena reč, ili neizgovorena, može nas odvesti na puteve koji ne vode nikuda. Može ubiti veru u sebe ali povrediti i nemog sagovornika. I ubiti njemu veru u njega.

- Mnogo sam se obradovao kad smo se pronašli na mreži. I nisam imao hrabrosti da ti se javim ranije, čekao sam rodjendan kao povod.

- E pa to i jeste dobar povod za jednu kafu I kolače. Ali moraš sačekati da se vratim kući,

- Gde si? Doći ću tamo.

- Eh, ne izmišljaj, daleko sam.

- Samo ti kaži.

- Tamo gde ptice vise na žici.

Žena je pisala detalje da mu stavi do znanja da se seća svake reči koju mu je rekla, da joj sećanje na sobu nije nadjačalo sećanje na njega.

- Tamo gde se i dalje voze barke, a ne gliseri. Tamo gde se dagnje jedu prstima I sok curi niz bradu. Tamo gde sve miriše na maslinovo ulje I beli luk. Tamo gde još uvek stanuje ljubav. I sećanje na jednu legendu koju sam ti pričala dok smo se vozili autobusom 16v do tvog starog…..

Sutradan vraćajući se sa plaže do svog malog stana kupljenog nakon odlaska svih koji su joj nešto značili u životu, na prvom stepeniku stajao je prosedi visoki gospodin sa belom ružom koja se sparušala još u avionu.  I bocom rosea…..

Bilo je krajnje vreme da razgovaraju….

Negde u Boki, septembar 2024.

Sladjana Belko