Pucanj u prolazu

Beše kasna noć ili rano ujutru, kad su se čuli nečiji užurbani koraci, krik žene i pucanj, a onda je sve utihnulo. Nije znao da li ga je probudio pucanj ili krik, tek, mamuran, ustao je i opipavajući zidove, našao stepenice, prateći hladnoću vetra, uspinjući se polako, kao da je na žičari. Nije znao šta se dogodilo, nije ni razmišljao o tome da li je nešto čuo... No, ipak, ugledavši policajca na uglu ulice, rekao mu je:

- Mislim da je neko pucao tamo dole! Čini mi se da sam je video. Ona je… - nije završio rečenicu.

Pokazao je potom ruku u pravcu stepeništa i produžio vukući se. Možda i nije rekao ništa policiji. Možda taj čovek uopšte nije ni policajac. Možda niko i nije stajao na uglu ulice. Možda i nije čuo pucanj.

Čovek koga su zvali starcem je patio od zaborava. Nikako se nije mogao setiti šta radi u prolazu, šta je bio u životu, ima li nekog... Ponekad bi neka slika izvučena iz konteksa njegovog života, blesnula u njegovom umu, ali se istom brzinom I gubila.

Ušao je u poslednju u nizu zgrada u toj ulici, otvorio vrata stana u prizemlju, pa se dugo umivao ne poznajući čoveka što ga je gledao u ogledalu. Instiktivno je osećao, ako se umiva više puta, da bi mu mogao biti poznat taj čovek.

Potom je ušao u svoje skrovište u kojoj je plivala do plafona bleda svetlost dana, legao na raspremljen krevet i zaspao. Kad se kasnije probudio, na stolu ga je čekao topao čaj, kao i doručak.

Mlad policajac je nekih pola sata pre pucnja, otišao po pljeskavicu, pa je propustio pucanj i vrisak žene, kao što su čule njegove kolege. Ipak, spustio se dole.

Prolaz je bio polumračan, ako se nešto i dogodilo bolje je da o tome i ćuti, jer nije bio na svom mestu. Mislio je da su to sve izmislili stanari te ulice i već mu je dosadilo da stoji tamo svako treće veče.

***

Fiksni telefon na radnom stolu inspektora Lazara Januševića uporno je zvonio.  Bilo je rano ujutru, a on je zadremao na časak, radeći na slučaju.

 - Da!  - rekao je odsečno.

 - Lepo sam vam rekla da će se nešto dogoditi. U prolazu! – žena koja je govorila hrapavim, prigušenim glasom je spustila slušalicu. Viši inspektor Lazar je bio siguran da je govorila preko neke marame ili krpe. Sinoć se zadržao do kasno, gledajući izveštaje dežurnih policajaca, koji se nisu podudarali. Jedni su tvrdili da su čuli pucanj, a onda korake, a drugi da nisu čuli ništa. 

Prošetao je par krugova po kancelariji, otvorio širom prozor. Bleda sunčeva svetlost ranog jutra i svež vazduh, ulazili su u zagušljivu i neprovetrenu prostoriju. Ponovo telefon.

- Gospođo, molim vas, nemojte više zvati, policija radi na tom slučaju.

- Šefe, ja sam... Đorđe. Pronašao sam nešto. Mislim da će vam biti zanimljivo. – taj momak je zaista predano radio, mislio je inspektor. Rekao mu je da pretrese arhivu, nešto mu je bilo poznato u tom scenariju.

Iznova i iznova je čitao taj članak što mu je Đorđe dao.

"Dana 26. oktobra 1986. godine, u prolazu broj 3, između ulice Kralja Dimitrija i Gvožđara Mitra, desilo se ubistvo Malene Vatrić, verenice okružnog tužioca Sretena Dmitrovića. Utvrđeno je da je ubistvo počinio maloletni Veljko D., sin tužioca, iz razloga ljubomore. Maloletni V. D. je priznao počinjeno delo, gotovo odmah, pa je određena blaža kazna. Nije se opirao hapšenju!", pisalo je između ostalog. Međutim, slučaj je bio zaključen, a nije bilo podataka da je maloletni V.D. proveo i dan u zatvoru.

- Dobro si obavio posao, Džordž! Sad samo treba da nađemo ženu koja uporno zove i da razrešimo slučaj. Da li ste pronašli Veljka? Sve se vrti oko njega, a da ga zapravo niko nije ni video. I šta je sa tim prolazom, jel bilo pucnjave ili ne?

- Pa, taj prolaz je dosta prometan danju. Pronašli smo jedan metak.  Okrznut je zid. Nema krvi, nema žrtve, jer da ima krvi, bilo bi i žrtve, ne bi valjda mogao tek tako da pobegne, ako je povređen, barem ja mislim.

- Dobro misliš. A svedoci?

- Pa nema ih. Osim one skitnice što spava tu. Samo što se on ne seća ničega.

- Skitnica kažeš! Videćemo koliko je skitnica u stvari skitnica. – reče inspektor.

Inspektor je odlučio da sledeću noć stražari, ali u prolazu.  Mračan prostor, jer su mangupi polupali sijalice. Sati su prolazili, i taman kad je mislio da se ništa neće desiti, desilo se baš kao što su napisali u izveštaju. Čuo se ženski krik, samo bez pucnja i užurbani koraci. Video je senku žene, koja je brzo otrčala, ali on nije pošao za njom. Žena je bila sama. Lako će je on pronaći. Čekao je starca.

Starac je polako išao, držeči se za zidove i počeo se uspinjati stepenicama.

- Dobar dan. - reče inspektoru - Mislim da sam čuo neki pucanj. - pogledao ga je uplašeno, dok se njegov pogled rastakao kao voda. Nabirao je čelo, možda to nije bilo ovo veče. Zbunjen, sklopio je šake u pesnicu, želeći još nešto da kaže, ali se predomislio. Krenuo je istim putem ka zgradi. Kad je starac ušao u zgradu, inspektor je sačekao koji minut i pokucao na vrata stana koja je video da se zatvaraju.

Kad je najzad izašao iz stana, zadovoljno se nasmešio znajući da je slučaj rešen.

Još samo nešto da obavi.

(nastaviće se)