Put soli

Crtice sa veli(č)ke planine, vreme pre rata

Žena sedi na terasi porodiče kuće, gleda uz planinu. Kristalno čisto nebo, beličaste ovce gospodare tim nebeskim pašnjakom, vrhovi stoletnih bukvi zelene, kao da će Sava odnekuda da vikne Juriššššš drugovi. Svaku do jedne bukve želi da poseče. Da iskrvari sok iz njih, da zagorči sva dosadanja poniženja, muke. Iz neprospavanih noći, bubotki i uboja iz pijanih jutara, sve modrice i rasklimatane zube.
Voleo ju je čudno jako, tako da nju jako sve boli. Idejom o toj ljubavi tešila je sebe . Ne shvativši da je lud. Od oca nesoja, đeda nesoja, strica nesoja, majke mučenice, sestara paćenica ne moze biti čovek. Samo nesojeva zver.
Ona, slovenska princeza, miks temperamentne Srbijanke, sofisticirane Zagorke češke krvi pomeša svoju strast s njegovom nemoći. Muškom nesnagom, ljudskom bedom, duševnom bijedom. Bio joj je igračka i hir. Gorštak kojeg želi da promeni.
Učila ga je svemu. Kako se vodi ljubav uz svetlo, otrivene plahte, kako se slobodno klizi duž njenih butina i bedara. Slinio bi nad mladežima u uglovima prepona, tim graničnim kamenovima na ulazu u raj, nes(p)retno mislivši da ih jedini video. I zapamtio. To sigurno jeste. Negde u deliću svesti ostale su mu te dve smedje tačkice poput simbola tog carstva, njegovog pašnjaka, mirisne livade. Žena I dalje veruje da je jedina zena koju je voleo u zabranima Veličke rijeke, dole niz livadu. Uz usku strmu stazu kojom se spušta do potoka. Miris pokošenog sena I zuj pčela. I dalje joj u svesti.
Čovek ćutke puši. Gleda u svoja sećanja.
Deset godina je prošlo do kako su se tu valjali i voleli. Više se ni ne ljube, valjaju se samo od boli. Svako svoje. Rakija je ubila receptore boli, samo žeže, prži ujeda. Želudac se topi u grizlici. Svako guta svoj čemer . Ćutke gledaju niz planinu.
Sede oboje na toj terasi, razrušenog iskrivljenog poda, kuće obrušenog temelja. Stara planinska gradnja. Strmog krova da klizne sneg. U korene.
Čovek počinje priču o putu soli.
- Bez facebooka, vibera, interneta na tom putu sve se zna. I ko je prošao , ko zaminuo, ko je I s kim je noćas niz livade vriskao. Put znan samo iz vremenske prognoze Zajedno za Šavnikom u svim izveštajima ta dva prevoja pominju se kao večito neprohodna. Od oktobra do maja. Na vrhu te planine pije se najlepši mlečni napitak. Jardum daje snagu kavkaskog kefira i ukus Homoljskog ovčijeg mleka. Pali nepca, greje utrobu.
- Kako se zove to piće?
Čovek nastavlja ne slušajući njeno pitanje.
- Znaš li da čuvam sliku. Ti na brdskom konjiću. Kad smo prvi put došli.
U glasu mu se oseća trag trezvenosti. I ljubavi. Nastavlja svoja sećanja.
- Duga plava kosa, noge niz samar do zemlje, Šiptarsko momče koje je prešlo na našu stranu uplašeno gleda šta ću da mu uradim. Zato je I dozvolio da se popneš na konjče. I slikaš. Pridržava ti uzde. I drhti. Ti nasmejana, zaljubljena sretna. Tada sam te zaprosio. Moja Ledi Di. Bila si joj nalik. Ja koji sam bio daleko bio od prinčevskog roda. Možda kralj pijanaca.
Tu negde, u korenima, gde mu još uvek ne mrkne svijest, čovek srknu gutljaj loze I nastavi.
- Hoću da pišem o ovom putu soli. Dubrovačkim plemićima koji na malim brdskim konjićima, kao onaj sa slike, švercuju so u metohijsku dolinu. Oka soli za dukat. Ono što im Bog posla s neba vade iz mora, Sunce nakon lopatanja iskristalizuje. Taj Sunčev sjaj oni namučenim potomcima Nemanjića prodaju za zlatne novce. Grizući ih starački crvotočnim zubima da provere kakvoću. Gospari sa mora trguju sa Rastkovim potomcima. Zakifdaju, ucenjuju, traže mnogo žutog, za malo belog.

- Isto kao danas, prošaputa žena ali odmah zaćuta da ne prekine taj put. Misli .

- Znaš li da su ovim putem proneli I prvi čokot one čudesne loze koja krepi namernike hiljadama godina, Radja I dalje, okrepljuje I danas. ubija stanice raka posejanog pohlepnom rukom. Naša loza traje, njihova ruka se lagano suši. Od njihovog gospodstva ostade samo sećanje.

Žena poseže za cigaretom .

- Ti trgovci se pomešaše sa severnjacima, krv im zasmrde poput kanala njihove Republike, istruliše vekovima I danas priče o slavi I bogatstvu, prodaju kinseskim I japanskim turistima koji predvodjeni šarenim zastavicama u rukama vodiča slikaju selfije I ne razumeju ništa od svega rečenog.

- Pa zašto ne pišeš o svemu. Zabeleži, da se ne zaboravi put soli. I prvog grumena datog za grumen zlata.

- Hoću Ali moraš da mi pomogneš. Ja ću da pričam, ti piši. Otmi od zaborava. Ljubi me, vrati mi sećanja. Na slain put . I slatke usne.
…….
Posle dvadeset godina žena stoji na korovom obrasloj stazi seoskog groblja. Gleda njegovu sliku na spomeniku. Seća se svake reči. Izvlači iz krivulja mozga ove zapise. Niz obraz suza klizi. Pravi put soli.

Krstovdan 2017

Autor Sladjana Belko