Putovanje kroz vrelinu leta

Danima se gomile lažnih osmeha tiskaju oko mene. Mesecima, ljudi niotkuda setili su se da negde živim i postojim. Nisam im potreban ja, potreban im je moj umorni izgled, potrebne su im mere, da izmere svoju snagu nad posustalom senkom.

Ne mrzim ih, ne umem to, samo mi se gade osmesi od olova, prezirem njihova putovanja od očiju do očiju, putovanja bez snage, putovanja koja prestaju na pola. Ne sklanjam se, ne okrećem pogled, nisam navikao na predaju, samo puštam plamene zrake iz oka, jednog, onog desnog, jačeg, oštrijeg i beže, okreću se i nestaju.

Sanjam te...znaš li to...sanjam te svake noći, skriveno. Kradem. Ukrao sam mnoštvo tvojih obrisa sa zvezda, u sjajem okupanim noćima. Napravio sam najlepši album renesansnih slika tuge očiju, koju prekriva osmeh, osmeh za koji nije znao ni Leonardo. Ukrao sam mu pred nosem, tvoj osmeh.

Naslagao sam po prašnjavim mislima nizove tvoje večne lepote, sliku, po sliku. Svaku sjajniju od prethodne, a najsjajniju pokupiću za milione trenutaka u večnosti...

Zora je, budi se vrelina, teško je disanje, teški su dani...samo onome ko nema tvoj osmeh.