Foto: 
Javier cardenas

Putovanje rekom magle

В. И. никада није био срећан, бар он не памти тренутке који се могу назвати срећом, не сећа се ниједног упечатљивог тренутка свога живота који би био ватра у сећању, не…

Није се сећао ничега, или није желео да се сећа, гурајући од себе сав свој прошли живот. Велике празне странице дневника живота стајале су, и неколико истргнутих листова, то је био дневник који је чувао.

Бекство од себе тражио је у раду, који му је одузимао непотребно слободно време, марљиво је радио и тако поништавао сваку жељу која би се могла појавити у празнини свакодневице. Живео је у стану на врху зграде, у стану у који никада нико није крочио, замак гвоздених врата био је свет В.И.

Разочарање, можда, у неку фаталну љубав, било је можда љубавни слом из којег се није извукао, прихватајући то као нешто што се морало догодити, јер то је било лаконско објашњење, без жеље да и питање себи постави.

Није био порочан, или је бар успевао да вешто скрива свој свет од погледа људи, нико није знао за можда тамну страну Месеца, јер свет је био херметички затворен.

Ипак, последње време обележиле су неке промене, нијансе тешко видљиве обичном оку, трептаји лица бивали су другачији, у самоћи пронашао је себе у виртуелном свету друштвених мрежа, иако је одбацивао то, несвесно или свесно запловио је кроз свет милиона усамљеника, тражећи нешто…

И, како то бива, увек негде постоји неко ко ће осетити тугу оног другог, раздрмати резервисаност, упутити топлу реч пријатељства… Нашао је једну малену поруку, наизглед уобичајену, али он је у њој препознао тугу и усамљеност себе…

Резервисано је одговарао, правећи се невешт, али са посла је трчао до рачунара -  да ли ће му неко далеко улепшати дан? Замишљао је да седи крај њега, као лик од крви и меса, да прича са њим о свим обичним стварима које није имао делити… В.И. је осетио да се радост појавила, сунце је грејало његов свет, време које је прекинуто наставило је да живи, пријатни немир уселио се у већ отврдло срце, нежност, та прокажена реч времена садашњег, разливала се. Али, још рањен, устукнуо би повремено, не верујући да се све то баш њему дешава. Дани су пролазили, месеци су пролазили, гвоздена врата нису више затварала тврђаву. Негде у коферу сећања пронашао је једну и једину песму коју је написао, пожутели лист ипак није избрисао слова која су светлела.

В.И. је спаковао дар, песму је понео на своје путовање. Да, нисам рекао, одлучио је да оде на неко време, спустио се на обалу реке и укрцао на чамац за пловидбу реком магле, као порука у боци која плови, и сигурно ће доћи у руке онога ко треба да је прочита.

Река магле је кривудала, мирно чамац је пловио...знам да после магле сунце је… В.И. Још увек ми није послао поруку у боци...

Komentari

Komentari