Računi računice

Tog leta, kad je umro deda Dobrivoje, bile su nesnosne vrućine. Na dan sahrane, svi koji smo bili tu, jedino smo gledali  kako da nađemo stopu hlada ispod loze i ostalog rastinja u dvorištu, kako bi se makar malo zaštitili od vreline. Deda Dobrivoje, dostojanstveni kad je smrt u pitanju, ležao je ispod iznajmljenog suncobrana nepodnošljivo mirnog lika. Bio je ravnodušan prema svemu što se oko njega dešavalo. Nije ga se ticalo niti ko plače niti ko šta priča, a ponajmanje što je vrućina.

Sveštenik je držao opelo, a po šapatu iz gomile: „Pope, jebo te lebac, požuri“, reklo bi se da je trajalo duže nego inače. A i deda Dobrivoje je bio poseban čovek, pa je i sve u vezi sa njim moralo biti posebno, tako i sahrana. Eh, kad bi mogao sad da ustane! Pola ljudi bi isterao iz dvorišta i, sa njemu svojstvenom mirnoćom u glasu, pitao bi svakog ponaosob: 

A ti, što si došo, a? Celog veka si me zajebavo, pa ’oćeš i sad? Izlazi iz avlije!“

Onda bi uzeo cigaru, pa bi je polako i mirno lupkao o stočić neko vreme, zapalio je, i isto tako mirno, pušio. Nije mu se žurilo, i dok bi ga začuđeno gledali, pozvao bi sveštenika i kazao: „Je li, pope, jesi izguslo što si imo? ’Odi vamo! Daj da platim pa da ideš. Reko sam da mi ne dolaziš. Pop mi ne treba“.

„Kako ne treba, deda, nemoj tako…“ počeo bi sveštenik govor, iako je odlično znao kakav je deda Dobrivoje i koliko njegova reč znači. „Pito sam kol’ko ti dugujem za ovo što si dolazio?“ „Ništa, deda Dobrivoje, ništa ne treba…“ 

„Nemo ti meni 'ništa ne treba'. Kod tebe je to sinko 'kol’ko daš', još si mlad i neiskvaren… Ili se i ti praviš naivan i fin. Kod onih tvojih, Boga mi, tačno se zna kol’ko sarana, kol’ko krštenje, kol’ko venčanje.“

„Pa, dobro“, odgovarao bi sveštenik bled u licu, preznojavajući se što od vrućine, što od čuda: „Daj koliko daš.“                              

„Kol’ko dam? E, ne dam ti ništa! A znaš što? Zato što čovek mora da umre i mora da se rodi, i dužan si pope da ga sahraniš, a dužan si i da krstiš bez dinara! Dužan si da radiš ono što nama pričaš da je Bog reko. Sedi, sedi, ne boj se.“ ...  „Vidiš“, nastavlja deda Dobrivoje, „ovi moji, ko ih dade ’vako šašave, jebem li mu sve po spisku, spremili ko da je svadba.“ Onda bi se okrenuo, tražeći pogledom svoje, pa nastavio bi da priča, a onda bi se, usred govora obratio babi Ruži: „Nemo Ružo, ružo moja, da plačeš, uskoro ćeš ti kod mene. Ili plačeš što znaš da će red i na tebe?“

Narod bi se meškoljio, šaputao, neko bi pao s nogu od straha i čuda, neko bi se već povratio… "Vidiš, pope, proklet je ovaj naš narod. Ove ženetine, ove… što pričaju kako je omladina ’vaka i ’naka, zaboravile su da su bile mlade… Uh! I svi ovi što ti u crkvu nedeljom dolaze, što savijaju glave do zemlje… da imaju pameti, pope, savili bi ih davno pred sobom. Nego, šta ćeš ti tu, ne vredi, ne možeš da ih isteraš. Daju priloge crkvi, na grobljima dižu spomenje ko kuća, da se vidi! Više ne znaš ima l’ kak’og reda i poretka. E, pope, pope… Nisam ja, nikad bio cicija, znaš i sam, al’ ne volim da me zajebavaju.

…                                                                                                                                                         

Mukla tišina, nakon završenog opela, potrajala je još koji tren, a onda je nastao žamor. Ljudi su se skupili, stavili poklopac i polako podigli sanduk. Poneli su ga put groblja.

Na vrelini letnjeg sunca i isparenja, mirisa sveća, asfalta, znoja, kad je prva grudva zemlje pala preko sanduka deda Dobrivoja, začula se muzika i njegova pesma. Vesela, brza, zamalo čovek da zaboravi da je na groblju. Tako je on hteo!

Nije hteo popa, nego muziku. Voleo je da slavi život, ne mareći za naredbe koje je Bog slao preko svojih glasnika. Ionako im nije verovao. Imao je neke svoje računice pri poravnavanju računa sa ovim ili onim. Za njega je čovek bio jedini zakon.