Radojkov san

“I? Šta kažeš? Nema smisla?”

“Nema…”, reče čovek ravnodušno.

“Kao da je živeti uzaludno?”,razočarano će drugi, sasu čašicu ljute rakije pa nastavi, ”Sad’ ću ti kažem istinu!”, dok mu se lice grčilo i crvenelo od dobre rakije panično je razmišljao šta da odgovori nesrećnom kumu.

“I ja sam tako nekada razmišljao, nema Boga i nema! ‘Ajd’ da me neko ubedi u suprotno! A, onda se desi nešto…pa pomislim, kako da ne postoji Bog? Postoji, nego mi ne znamo da Ga prepoznamo, ne znamo da verujemo, a vidiš, moramo, jer kako dalje živeti, ne ide…”

Na te reči kum, koji je sedeo preko puta njega radoznalo podiže glavu. "Dobro je.", pomisli Radojko, "Bar je podigao glavu." ‘Bem ti život! Kako da utešiš čoveka koji je izgubio dete, ćerku? Joj, živote, težak li si! Tri puta je taj jadan čovek pokušao da se ubije i svaki put ga je Radojko spasavao. Bdeo je nad njim kao kakva ptica. Bili su kao braća, obožavao je svoju kumicu Mašu koja je prerano otišla sa ovog sveta, ali ko te pita, kome da se žališ?

“Znaš…kume moj mili, to što tvoje Maše nema više, niko ne može da objasni! Anđeo naš lepi, ali,” proguta knedlu pa nastavi, ”Bog ima neki plan, mi smo samo delići tog velikog plana, nema druge…”,opet, panično razmišljajući šta dalje da kaže, baci pogled na njega, aha, popio je rakiju, dobro je, zaključi Radojko i nastavi priču,”Sanjao sam je, trči mi u susret, grli me i kaže, čika Radojko reci tati i mami da se ne brinu za mene! Ruža mila, još osetim te ručice oko vrata…”, poče da rida od iskrene tuge.

“Nemoj Radojko…”

“Kaže, srce moje malo, kaže, reci tati da ne oduzima sebi život! Greh je! Ej, ma, kao da je gledam sada!”

Kum poče naglas da zapomaže na šta će Radojko sav u suzama, grleći ga: ”Kaže, hoću da mi i tata i mama ponovo budu srećni i nasmejani! Joj, srce malo! Ona misli na vas, nemoj kume protiv njene volje…”

I nastavi Radojko još više da izmišlja detalje sna, ponavljajući neke delove po više puta, sve na molbu nesrećnog mu kuma, pa kako je izgledala, pa da li je tužna ili nasmejana bila u tom snu i šta je rekla, kako je rekla, sve dok nisu jednog momenta obojica zaćutali.

Prošlo je nekoliko godina od Mašinog odlaska. Kumovi se nisu baš tako često viđali. Neutešna bol nesrećnih roditelja udaljavala ih je od svih. Nisu postojale reči utehe… I tako pet godina. Jednog jutra Radojka probudi zvuk mobilnog telefona. Poziv. Piše “Kum”.

“Daaa? Ma, ne spavam kume moj mili! Tu smo i Milica i ja, da, da “radimo”nego šta! E, što mi je drago da te čujem posle dužeg vremena…reci, a jooooooj, ma šta kažeš? Koji je mesec? E, mašala, kumeeeee, neka je sa srećom! Au, kako mi je drago! Vidimo se, nego šta!”

“Kum? Šta kaže?”,upita sanjivo žena.

“Dobiće bebu…”

Žena se podiže i tužno pogleda u svog divnog čoveka:”E, neka im je sa srećom! Kad mi ne možemo…”, baci se natrag na krevet i poče tiho da jeca.

“Nemoj, Milice, Bog ima plan! Jesam li ti pričao šta sam skoro sanjao?”