Ramovi za slike...i ljubavnike

Šta kupiti čoveku za rodjendan koji taj poklon ne sme da odnese kući?

Upaljač, možda, al jbg, ne puši. Sem posle seksa, ali tada se grebe o njen žuti camel i kao i uvek ne zna gde joj  je upaljač.

- Evo uzmi ove šibice. (standardni rekvizit svih hotelskih soba koje imaju dnevni boravak. Ne ono kauč, dve fotelje i kombinovani regal, već se mogu iznajmiti od 9 do 5 popodne. Evropsko radno vreme svih ljubavnika).

Zippo je samo za one koji vas vole. Isto koliko i vi njih. I zato mu nikada nije kupila zippo.

Košulju. Hm, da, može, svetlo plavu ili puder roze. Uz svetli ten, mišje oči skrivene naočarima sa zlatnim ramom, sjajno ide. Ali, šta će reći Stana? Pitao se slavljenik. Žena koja godinama utorkom pegla gospodinove košulje. Ona će primetiti novu. Žena svakako neće. Njoj je odavno svejedno. A on se plaši čak i Stane, žene koju plaća da pegla. I ćuti.

Možda knjigu. Čoveku koji piše knjige? Udžbenike, doduše, ali ipak knjige. I hvali se 17. Izdanjem.

- Pa, dragi moj, tvoje knjige deca kupuju po zadatku, njene zato što vole ono što ima da im kaže.

I tako se izbor sužava.

Sliku. Za kabinet. Da, može...

Prvi podslik svetod Dimitrija, koji je čak otvorio jednu grupnu izložbu u Đuri Salaju stajao je na gornjoj polici kabineta na 7. Spratu. Nije se bas lepo osećao medju Kejnzijancima, enciklopedistima, nobelovcima, seminarskim radovima, tezama i disertacijama. Vreme pre interneta i ....poslalo sam vam to mailom....

Sledeće godine rodjendan je ulepšao jedan Kapor. I devojka sa rukama od grana. Obgrljenih oko njega, tvrdog kao deblo. Nepomirljivog i neromenljivog u stavovima. On je ipak ugledni profesor, ne ide da se razvodi.

Dogodine, u isto vreme, slika od lišća i jedna kamena klupa u Perastu. Miris bugenvilija i hlad uskih prolaza. Osećalo se to iz svakog tona, svakog presovanog listića. Koliko je ljubavi trebalo umetnici da to složi. I koliko je strasti utkano u svaki pokret dok je nastala klupa. Majstor u Fabrisu koji ju je uramljivao divo se valeru i s posebnom pažnjom birao paspartu i ram. 

Rekao je, on čovek stariji jo jednu godinu, ne majstor, dakla rekao je da bi se ta baš sjajno uklopila u dnevni boravka u kući, ali njegova žena bi sigurno menjala ram. A on ne želi da poklon unižava. Nju može - ne nošenjem poklona kući.

- Šta fali ramu?

- Ma ništa, sjajan je, ali ona (čitaj, supruga) je menjala police na biblioteci, jer širina daske nije odgovarala širina ramova kojima su bile uokvirene slike. Sve je moralo da bude precizno u milimetar isto. Uostalom i kuhinju je menjala zbog širine lajsni na novom frizideru. Žena koja ne zarađuje najlakše troši novac - ona je to pravo stekla prvorođenjim. A potvrdila drugim. Deca, komada dva, pas, travnjak koji nedeljm prepodne ugledni akademski gradjanin kosi, pod konac i do 5mm, razume se.

Sledeće godine je to bio jedan Stojkov. Ne Sava sa svojom seoskom idilom već sin. Dragan. Dve morske zvezde i plavetnilo mora u Amullianiju. Azurno plavo more je u Grčkoj, ne na Azurnoj obali. I njihovo grčko ostrvo na koje je  nikada nije odveo poklonila mu je  preko slike. Rodjendanske.

Kada je već i sama imala dovoljno da se „bahati“ kupila mu je i Kemala. Ramujkić je samo za nju uradio Paunicu. Rajsku pticu. Rugalicu, kako se ispostavi.

- Zar i to nije dostojno tvoje kuće, sobe. Makar predsoblja.

Kao i uvek, kad ne zna šta da odgovori, zaćuti i ni pod pretnjom „Is it safe“ ne  progovara.

Odustala je da se trudi. I bira. Kako su se godine nizale, pokloni su bili sve lošiji. Neka boca vina, knjiga koju već ima, mali planer u koji upisuje broj koraka i preplivanih kilometara. A onda je i to prestalo.

Kao što je prestao i njegov posao, brak, tajna putovanja do Fruške...
Slobodni su bili oboje. Da kače slike gde hoće i koje hoće

Ali, baš kad je žena pomislila da će nov kupljeni stan u elitnom delu grada gde se odselio nakon razvoda, dakle da će ona od toga stana praviti dom, savetnik iz Ikee nije dozvoljavao da se u hladni skandinavski enterijer unese ništa od tog kiča. Tako je rekao. Tonovi moraju biti svedeni. I ništa ne sme da vrišti.

Sem nje, koja je zaurlala:

- Marš bre i ti i tvoj savetnik! Uzimam ja moje slike i nosim ih u moj topli dom. Da ga obojim još više.

Autor Slađana Belko