Ravna linija

Bio je mesec...nije se sećao. Bilo je jutro, nije znao koje. Prijatna zamračenost sobe, neuobičajena tišina i skladni mir budili su ga. Odmoran, naspavan, hitro je ustao i po poznatom planu, tiho, ne budeći tišinu, obavljao je uobičajenost. Jednu po jednu, nije znao koje su i kojoj nameni služe, ali znao je da to nešto, pokreti i radnje, imaju svoju namenu, predvidljivost. Nije mučio misli, prolazio je kraj njih i obavljao je sve potrebno.

 Jutro se nije budilo u njegovom pogledu, ali to ga nije činilo zbunjenim. Nastavljao je, sledi... Spreman, ostavljajući ritualne radnje ranog buđenja, tiho ne narušavajući mir, ostavljao je iza sebe zatvorenu sobu. Klizio je niz stepenike, još malo i miris svežeg jutra ili zakasnele noći budi ga, udiše i ubrzava pokrete...

Poznata ulica, nije se sećao njenog imena, ostajala je iza njegovih koraka, ispred je bio? Cilj jutra? Krajnji domet buđenja? Drvoredi poznati, nije se sećao kada i gde je sakupio sve prizore, ali znao je da i oni...

„Tu sam?“, više kao pitanje, nimalo kao potvrda izgovarao je pred osvetljenom starijom kućom. Nije se sećao kada i gde ju je susreo, ali zvučalo je sve kao uobičajeno i na pravom mestu postavljeno. „Idem. Naravno, ovde je?“, zaustavi misao, pomalo zbunjen ne nastavljajući misao. Činilo se da izabrani put ne uklapa se u trenutak, zašto? Pogrešan ponovljeni trenutak, ali nije odustajao. Prošetaće, kružiće u omeđenoj nepoznatoj prepoznatljivosti. Pomisao da pokret može razbistriti misao davala je pritajenu nadu.

U predugom kruženju u iscurelom vremenu, razbuđenom danu, u zaboravnosti cilja, sasvim se udaljio. Iza njega ostajala je poslednja tačka tamnog putovanja. U pogledu, nazirala se početna tačka, a njegov zadovoljni skriveni osmeh govorio je da vreme je za povratak ravnom linijom unazad.

Papirnom maramicom pokupi kapi prespavale rose sa poštanskog sandučeta. Bez pogleda, rukom napipavao je duboku plitkost praznine. Dodiri su mu prenosili povratnu misao. „Ništa ! Da ništa!„ potvrdi konstataciju.

Ne zna zašto, ali povrati se i još jednom spusti ruku niz šuplju limenu kutiju. Lice mu se pretvori u dečji izraz, opravdanje iščekivanja.

„Ništa, mada... Čini se da sam zapamtio te reči. Da, taj glas mi je rekao da uskoro ...“  Osmehnu se, dečje i naivno...