Razdeljak

Došla je ni od kuda. Uhvatila me za ruku, malo je povukla ka sebi, ne bih li obratila pažnju na nju i dok me je posmatrala zelenkasto-braon očima, ne znam zašto, rekoh:

"Ne brini i smrt je život!"

"Da, ja to znam! Umrla mi je lutka jedne zimske večeri. Bila sam tužna, plakala sam tražeći utehu u zagrljaju moje prijateljice Trešnje. Ona mi je sve objasnila. Sada i uvek i zauvek znam da je ljubav uteha."

"Ti, tako mala znaš da je ljubav uteha?" , sa iskrenom zaprepašćenošću upitah devojčicu. Umesto odgovora reče:"Ti me ne prepoznaješ, je l' da?"

"Ne, nekako si mi bliska i poznata...ali, ne mogu da se setim odakle? Zaista, ko si ti?"

"A to što mi je najbolja prijateljica Trešnja? To ti nije poznato?", reče skoro uvredjeno.

Kao oparena ispustih njenu ručicu.

"O, bože, svašta, počela sam da ludim!"

" Jaoj što si smešna! Znala sam da ćeš tako da reaguješ!"

"Ti si ja? Nemoguće!"

"Ma, opušteno, samo sam sada tu sa tobom. Dobila sam zadatak da te podsetim ko si. I... da me zagrliš jako, tako mi nedostaje tvoje topline i ljubavi. Eto, sve mi je jasno, osim te ljubavi. Imaš je, imam je, ali nam treba još više! Enigma. E, to ti je poruka. E, a, je l' imaš jednu žvaku?"

Buljila sam u to malo stvorenje u belim dokolenicama sa krastavim kolenima i krmeljivim okicama i još sa asimetričnim kikicama na glavi. Ona je bila ja, nekada.

"Nemaš, a?", ponovo će ona

" Nemam. I ništa mi nije jasno."

"Pa, dobro.", ponovo me uhvati za ruku i dovede do nekog ogledala,"Ovo si ti, sada, pre smrti."

Pogledah staricu u mom odrazu. 

"Ovo nisam ja!", viknuh uplašeno.

"Ma, jesi kao što sam ja ti...tu smo da jedna drugoj oprostimo! Hajde, Jaco, zagrli me jako, trebaš mi, trebam ti!"

Zagrlih je jako sa očima punih suza.

"Volim te!", rekoh.

"I ja tebe, beskrajno!"

"Hoću li umreti sada?"

"Nemam pojma! Odoh.", i odskakuta to moje malo, sa asimetričnim razdeljkom na glavi, baš kao što sam nekada sama sebi plela pletenice i uvek nejednako i uvek sa nekim pramenom sa strane.

Gubitak daha me je probudio. Tri i tri na satu. Mrak. "Dobro je, još sam živa, ovo je bio san…", pomislih, dok su se nepozvane suze slivale niz lice. Još imam vremena za praštanje i ljubav. Kakva sreća!