Razgradnja piramide

I mislio je: “Deca…stan u centru…prijatelji…lova…mnogo love za održavanje bivše gospođe…stan u centru, uh…prijatelji…posao…moji pacijenti…karijera…sam, ma bre, uvek sam…mator sam…mnogo sam mator…moji matorci…neka…nisam ja za to…ma ko me pita…ko me je ikad išta pitao…neću, ne, ne, ne…samo prolazna avantura…mator sam, klimaks…još motor da kupim…da probušim uvo…ha, ha, ha…"

Otpio je veliki guljaj piva i upalio televizor. Udobno se zavalio i sebe naterao da gleda pokretne slike. Jedno vreme pravio se da sluša urlanje pevaljki i vrisku iskasapljenih. Mučenju se podvrgao satima. Vrpoljio se na stolici. Stari sat je neumitno merio sekunde, poskakivao je sa svakim otkucajem u ritmu njegovog  nervoznog srca. U jednom trenutku učinilo mu se da mu iz grudi izbija nož koji ga cepa i sakati mu jedini deo tela koji je još uvek bio samo njegov - dušu. Jedino nju nije prodao vremenu. Priznao je sebi da su se mnogi oko nje otimali, onda je sa zadovoljstvom konstatovao da je još uvek ostala samo njegova. Breme sa grudi mu se polako podizalo, primicalo se slepoočnicama. Sa trećim otkucajem punog sata, bol u glavi osetio je kao nešto ispred misli koje su svake sledeće sekunde saplitale svaki njegov pokušaj da se preda i otplovi u indukovano carstvo zaborava. Njegov promašeni život… Odluke koje nije sam donosio, već prokleta sudbna. Mračna soba i nemir…

Onda su misli počele da mu se guraju ispred bola: “Deca su velika…stan je smrdljiva rupa puna ružih uspomena…lova…ma, daj matori…godine studija…hm…mlade sestrice…kolege…podsmeh…zavidne budale…gitara…rock and roll…muzika…njen glas…uragan…švalerčino…matora švalerčino…klinke…ma sve si imao…lažeš sebe…sramota…stid…budi muško…priznaj sebi…nisi imao ovo…jedno…samo jedno…ko te pita…odgovornost…”

Televizor je urlao i pojačavao mu glavobolju, ali on je već suviše duboko potonuo da bi to primetio. Rasklapao je svoj život. Počeo je od vrha savršene piramide. Skinuo je prvu kocku, a ispod nje se pojavila nevoljnost, umor, beznađe i uzaludnost. Ništa što je radio nije bilo na njegovo zadovoljstvo, radio je kao robot, kao program na komjuteru. Ritam mu je bio davno određen, a put zacrtan pravilima koje je neko za njega napisao. Ništa od onoga što je stvorio nije bilo zaista njegovo. Onda se prenuo i glasno nasmejao. Podsetio je sebe na sve one matore dripce kojih se gadio. Ustao je, upalio svetlo i požurio prema frižideru. Na iskap je sjurio još jednu čašu i sručio se na stolicu u praznoj kuhinji, u stanu koji  je mrzeo, u gradu koji mu je dao sve i uzeo sve, u vremenu koje ga je guralo u visine i bacalo u ambis. Onda se setio detinjstva da bi pripitom telu dao malo goriva za nastavak lične transformacije. Zaplovio je po sećanju kao moreplovac koji istražuje svet koji je već jednom video, ali sada studiozno i bez senke ličnog iskustva. Slike su mu se menjale pred očima, praskao je vatromet emocija, progutanih suza, skrivenih strasti, mladalačke sujete, ogromne energije koja je jurcala da menja svet. Šarena laža. Živeo je život koji je bio namenjen nekom dugom, a taj drugi bio je njegov otac. Sve što je strogi podoficir želeo od svog života, a nije dobio, proživeo je kroz svog sina. Ceo drugi sprat njegove piramide sručio se na golu ledinu. Istina ga je samo na moment ujela, nije više žalio. Nije više imao razloga da trpi, grebe, grabi, tera um na onu stranu realnosti koju nikada nije razumeo i ustaje svako jutro sa čvorom u želucu. Sve što je sa mukom stekao nije bilo njegovo. Ne zaista. To je stekla imitacija njega, čovek koji se izdavao za doktora Đorđevića, za uvaženog kolegu koji je ispod mantila krio srce, a iza blistavog osmeha gorčinu prevarene duše. Već oštećena piramida sada je počela da se osipa po svim ivicama i urušava se u svoju unutrašnjost.  A onda se setio zašto je počeo da je ruši i svaki komad kamena u njenim nekada savršenim ivicama pretvorio se u prah. Nestala je. Nikada je nije ni bilo. Ostala je samo ledina…ne ledina, čista ploča. Prazna stranica. Nova knjiga. Njegova knjiga.

Ugasio je cigaretu. Nasmešio se i protegao se. Nije više osećao bol, nije osećao više ništa, osim treperave nervoze. Umio se, a iza ogledala smeškao mu se par blistavih dečačkih okica.

Izašao je, a sveža proletnja noć oduvala mu je svaki preostali oblačak krivice. Dok je sedao u kola, pevušio je neki dobar stari rock and roll hit iz vremena kada je još umeo da voli. Okrenuo je broj, stavio telefon na uvo i pogledao na sat.

“Sunašce…eto me…tu sam za deset minuta…odlučio sam…volim te…”