Razmišljanja jedne obične pepeljare

Odmah da vam kažem da sam ja jedna dugovečna pepeljara sa velikim iskustvom. Srećna okolnost je da sam napravljena od materijala sasvim primerenog okruženju u kom obitavam, a ono je takvo da bih, da sam kojim slučajem od kakvog drugog, lomljivog, verovatno odavno završila na đubrištu istorije. Ne mogu mnogo toga da vam kažem o svom nastanku, osim onoga što sam čula od drugih pepeljara. Većina njih govorila mi je da sam se stvorila odjedared, da me je jednog dana, pre mnogo, mnogo godina, neki putnik sa severa ostavio ovde gde sam sada, ali niko nije znao da mi kaže zašto me je doneo baš ovde i šta se sa mnom dešavalo pre toga. Neko vreme čak sam i sama verovala da sam došla niotkuda i da u stvari nisam bila, pre nego što sam, sasvim sigurno, morala da budem. Jednog dana samo mi je sinulo da ništa na ovom svetu nije nastalo ni iz čega, pa tako ni ja, premda sam samo pepeljara.

Kada sam uvidela da na neka pitanja nisam u stanju da odgovorim, pomirila sam se sa činjenicom da, u krajnjoj liniji, nije toliko važno jesam li i najstarija pepeljara na svetu, koliko je važno to kakva sam danas i šta će sa mnom biti sutra. Vidite, dok sam razmišljala o tome da zbog svojih godina zaslužujem neko posebno mesto u ovoj staroj kafani, u kojoj izvesno nisam jedina, istovremeno me je bio stid, jer sam često bila prepuna đubreta, koje nije imao ko da počisti. Priznaćete da to nije nešto čime bi se jedna iskusna pepeljara mogla dičiti. Sa druge strane, kad sam shvatila da ima i onih mojih koleginica, napravljenih od modernijih materijala, a da nikada nisu osetile kako je teško biti prepun kojekakvog smeća, ali su pred kraj druge smene znale da saspu svoj pepeo na mene - shvatila sam da mi značajna prošlost ne znači ništa, sve dok se moja sadašnjost svodi na đubre koje se vremenom samo nagomilava i sve dok moja budućnost zavisi od dobre volje nekog sebičnog gazde.

Kad biste samo znali čega sam bila svedok za sve ove godine i sami biste se prema meni odnosili sa mnogo više poštovanja, pa ne bih morala na to da vas podsećam. Menjale su se moje gazde, a svaki novi gazda donosio je i novi nameštaj, nove najdraže goste i nova pravila. Ono što je mene najviše bolelo bilo je to što je svaki od njih nastojao da baš sa njim počnem novi život, da na silu zaboravim sve ono što je bilo pre njegovog dolaska, baš kao da je sa njim počinjao i sam život i kao da pre njega ništa i nije postojalo.

Bilo je perioda kada sam mislila da je moje obitavanje u staroj kafani, obitavanje dostojno jedne pepeljare. Bila sam uredno čišćena, na mom stolnjaku nije bilo fleka, niti mrva i činilo se da sve funkcioniše u najboljem redu. To je trajalo sve dok moj stari gazda nije umro. Nakon toga nastupilo je bolno saznanje da je za vreme svog upravljanja, gazda puštao sve goste da piju na veresiju. Možete zamisliti kako je bilo strašno kada je počela naplata svega što se popilo u prethodnim godinama. Zavladalo je takvo rasulo da su gosti ubrzo počeli da se otimaju o inventar, pa dugo nisam znala kome pripadam i gde ću na kraju završiti. Da zlo bude veće, pojavilo se najednom i mnoštvo onih koji su na mene počeli da polažu pravo, pa se stvar toliko iskomplikovala da taj ostavinski postupak još i danas nije okončan.

Prošle su mnoge godine od smrti starog gazde i čini se da je najgore ostalo iza mene. Ali, tako je samo naizgled. Moja budućnost neizvesnija je nego ikad, a sve zato što više ne znam kome zaista pripadam. Neko me je uzeo pod zakup i to traje, evo, gotovo dve decenije. Gazde se povremeno menjaju, ali se šuška da je moj pravi vlasnik neko iz daleka, neko ko se ovde nikada ne pojavljuje, ali je zaposlio svoje konobarice, koje savesno izvršavaju njegove naredbe za nekoliko srebrenjaka, ne mareći ni malo o tome šta će sutra biti sa mnom.

Zbog toga danas sa zebnjom dočekujem svaki novi dan, strepeći da ću završiti na nekom otpadu, na kakvom završavaju sve pepeljare, onda kada se o njima valjano ne brine. Pomislim tada na sve laži koje sam u ovoj staroj kafani o sebi čula, na svađe i podele kojima sam prisustvovala, na ubistva i izdajstva kumova, na sve one ruke koje su me godinama neumorno ružile, a jedino što sam ikada želela, bile su ruke čestite gazdarice, koja će se prema meni odnositi sa pažnjom i ljubavlju, onako kako se svaka dobra domaćica odnosi prema svom domaćinstvu...

-nastavlja se-

Dragana Miljanić