Reka

Vreli julski dan je obećavao. Osetila je zov prirode. Duboko je udahnula, ustala iz kreveta i lenjo se dovukla do prozora. Sve je tako bilo jednostavno lepo. Čula je besomučno cvrkutanje ptica u krošnji stare smokve, osetila je pirkanje vetra po licu kao i titranje sunčevih zraka. Odlično, odluči devojčica, idem do reke! Hej, ni umivanje, ni doručak, doduše skoro da je i vreme ručku, ni maženje sa tigrastim mačkom, pa ni „dobro jutro“ tetki koju samo okrznu pogledom dobacivši:“Odoh ja!“

Malena je hitro skočila na bicikl sa već spremljenom torbicom preko ramena, sa samo njenim znanim sadržajem u stilu “sve svoje sobom nosim“. Flašica sa vodom, dnevnik, blok za crtanje, olovke, bojice, pero dragog joj uginulog papagaja zelene boje, neke semenke, maramice i fotografija majke koja bi večito ispadala iz raspalog dnevnika...

Na obali nije bilo nikoga. Sede pored same reke na jedan poveći kamen. Izvadi dnevnik i pribeleži trenutne utiske.

„Dunav je prelep danas. Da znaš mama koliko volim vodu, osećam se kao da sam deo nje. Ja čak i kada je pijem ili kada se kupam osetim koliko je volim. U stvari, znam, ja pričam sa njom baš kao i sada sa tobom! Kako si mi majčice? Boli li te još glava? Da li se stari, tamo gde si? E, sanjala sam te prošle noći! Grlile smo se i ti si me tešila i nekako pogledom pričala da ne brinem, da će sve biti u redu...Evo i ja tebi iskreno kažem, nemoj da brineš, ja te osećam kao da si živa...I sama vidiš da sam dobro. Uživam kod tetka Mare, ona mi baš ugađa i ja sam joj zahvalna, ali, znaš ne mogu sa njom da delim one naše priče...na kraju i ne želim...nije ona kao ti. Zamisli da joj kažem kako pričam sa rekom i cvećem, kako pevam sa zvezdama i letim na oblacima, pa ona bi me momentalno odvela lekaru! Hahahaha! A tebi to nije bilo čudno jer si i sama bila takva! Mi to znamo, to je naša tajna! E, odoh sada da se bućnem u Dunav! Pišem ti posle...“

Devojčica polako zagazi u plićak. Voda je bila hladna. Nikada se nije sama kupala, uvek je bila u društvu braće ili tetke. Počela je da drhti. Dunav joj se motao oko nogu i poče da je moli da uđe čikajući je talasićima... Najzad odluči i skoči malo dalje sa onim poznatim osećajem sreće. "Čekaj, ne vuci me tako jako! Čuješ li me!" Ali ne, Dunav je bio hirovit tog dana, a izgledao je tako pitomo. Razvlačio je trake sa raznim strujanjima vode. Devojčica dopade u neku brzu, gde nije mogla da kontroliše svoje pokrete, i shvati da je poprilično udaljena od obale. Počela je sve jače da se opire snazi tog toka. Plivala je najjače što je mogla, ali je nekako ostajala na istom mestu. Sad već očajna i bez želje da ćaska sa rekom poče da priziva majku.

„Ma-ma, ma- ma...“sasvim tiho izusti pomodrelim usnama.

Na pola metra od sebe ugleda majčinu fotografiju. Promeni pravac za tren i nađe se u mirnijem toku. Dohvati fotografiju i shvati da je trebalo sa strane da zapliva, a ne uz onaj tok koji ju je nosio bez njene volje, jer je reka imala puno različitih strujanja, pa šta ti zapadne... Skoro sasvim iscrpljena dočepa se obale i ne razmišljajući kako se fotografija stvorila u reci.

Trebalo joj je neko vreme da se sasvim smiri. Buljila je u kristalno plavo nebo. Kao da je u nekoliko minuta, boreći se sa rekom sazrela, i od devojčurka postala ozbiljna devojka. Nešto je shvatila, ali ni sama ne zna šta, ali je znala da će joj majka uvek biti tu da je vrati u onaj mirni tok života, u onaj osećaj sreće i zahvalnosti ma kakva je sudbina čekala.