Remek dela

A sutra ujutro, pošto je Mariju ispratio na posao, Roberto je seo za računar, i pre nego što će se posvetiti pisanju, pogledao najnovije vesti na internetu.

Imao je šta da pročita.

Pošto su knjižare i biblioteke dobile svaka svoju Nojevu barku, oglasilo se svejedno udruženja spisateljsko, napraviće právi darmar bude li vlast ostala tvrda na ušima, pa im ne izađe u susret. Za početak, pisci će povući iz knjižara i biblioteka sva svoja remek-dela. Pojedinci su zapretili i upotrebom sile ako prepiska sa vlastima ne urodi plodom. Predvodio ih je avngardni pesnik i bloger Milenko Mučibabić.

– Živi bili pa videli! – rekao je u mikrofon Marijinoj koleginici Slavki. – Zaključaćemo se u Nojeve barke i odatle nas niko neće isterati, dok pravda ne bude zadovoljena!

Ministar kulture se slatko smejao na te njihove pretnje.  

– Samo napred, gospodo literate! Ionako vam je – da se ja pitam – mesto iza brave! – poručio im je sa konferencije za medije.

Bilo je oko četiri po podne kada se Roberto uputio ka knjižari „Geca Kon“, smeštenoj u samom srcu Knez Mihailove, gde više od jednog veka odoleva raznim neprilikama. I koja nedavno, voljom novog vlasnika, umalo nije pretvorena u cvećaru. Spasli su je članovi literarne sekcije iz obližnje gimnazije. Predvođeni sekretarem škole i profesorkom srpskog jezika i književnosti, upali su u lokal usred bela dana i novog vlasnika tako ožarili koprivama, da nesretnik umalo nije skončao na licu mesta. Kažu da je ovaj zaradio takvu alergiju, da mu i sad iskaču plikovi i od samog pomena ove lekovite biljke.

Ušavši u knjižaru, Roberto se predstavio kao novinar i odmah pojasnio kako čitaoci naprosto vape da saznaju da li su Nojeve barke dobile svoje prve stanare.

Prodavačica, stasita gospođa u zrelim pedesetim, čuvši od Roberta i ko je i kojim poslom je došao, jako mu se obradovala. 

– Došao si kao poručen – reče, široko se osmehujući. – Od kad su nam doneli tu škrinju, od pisaca ne mogu da živim. Smaraju telefonom, dolaze...

– Šta hoće?

– Nude kule i gradove, samo da njihova remek-dela što pre smestim iza brave. Kao da im se o životu radi.

– A šta im vi kažete?

– Hoćemo, gospodine. Vaša dela jedino i zavređuju da budu zaključana iza sedam brava, da ih niko nikad ne pronađe. Neki skapiraju da ih zezam, pa opsuju i spuste slušalicu, neki ne, pa nastave da lažu i mažu kako će bogato da me nagrade, i kad im ja kažem da začepe i da više ne zovu –polude. Slušaj ti tamo – kažu mi – ukoliko se neka splačina od romana, tog i tog kolege, s kojim su se ko zna kad i ko zna zašto pokarabasali, nađe u Nojevoj barci, zapaliće knjižaru! A ja im odbrusim: kako vas nije sramota? Zašto dotičnog gospodina ne nađete i ne izudarate ga i molim lepo, a ne ovako, kao najveći malograđani da otrcavate jedan drugog. Kažem vam, gospodine: Nema većih alapača od pisaca!

– Dobar dan! Dobar dan! – utom se oglasi dugajlija u kišnom mantilu i sa lovačkim šeširom na glavi.

– Ako nije problem, mogu li nešto da priupitam, vidim da ćaskate, pa... – obrati se ovaj prišavši prodavačici, ignorišući Roberta kao da nije prisutan.

– Naravno, izvolite gospodine – odgovori prodavačica. 

– Znate, ima tu kod vas na policama, jedna moja knjižica, dosta tražena, drugo izdanje, a, sva je prilika, biće ih još. Pa, ako biste hteli...

– Šta? Da je turim u onu škrinju tamo? – prosavačica uperi pogled u pravcu Nojeve barke koja je stajala u ćošku, tik do izloga, zaklonjena od pogleda radoznalaca. – Jeste to hteli da me pitate?

– Da, da, kako ste znali? Sigurno ste već razmišljali o tome? Pa čestitam, gospođo! – raspilavio se ovaj.

– Jesam, kako da nisam. Ali, neće moći! Drugo izdanje ne dolazi u obzir. Treće kada bude objavljeno, donesite mi ceo tiraž! Imate moju reč, biće na sigurnom, a ključ ću da skembam u gaće. Može? Evo ruke!...

Nekoliko trenutaka gledao ju je kao da je sišla s uma, onda zaurla histerično:

– More marš, kobilo! Mene si našla da zajebavaš! 

Pljunu u njenom pravcu i, naravno, promaši je. Ali videvši kako je njegova pljuca završila na koricama knjige onog Apostolovića, sekretara udruženja književnika, đipnu preko pulta i rukavom obrisa pljucu sa knjige. Potom, bez pozdrava ode iz knjižare.

– Kakava budalčina!... – zasmejao se Roberto, ne krijući zadovoljstvo  razvojem situacije.

– Trideset godina mi ta spadala skaču po džigericama, sad je konačno došlo i mojih pet minuta i sad ću sita da im se najebem majke – reče prodavačica ponosno i zgrabi sa pulta cigarete  i upaljač.

Ponudila je Roberta cigaretom, na šta ovaj samo odmahnu glavom. Potom joj se ljubazno zahvalio na svemu, obećavši kako će je u dogledno vreme ponovo posetiti, biće mu to i čast i zadovoljstvo.

– I meni takođe – rekla je isprativši ga do vrata i paleći cigaretu.

Odlomak iz romana “Nojeva barka”