Remi
Ponekad čovek sam sebe ne razume, ali ona je bila velemajstor u samonerazumevanju. Deceniju i po bila je vređana, ponižavana i to od onih kojima je samo dobro činila. Ona je sve njih razumela, bolesne ih lečila, trošila svoju snagu, nije se štedela, jedrinu najlepših godina im je dala. Šta je dobila zauzvrat? Prvo su počele pretnje, odgurivanje, pa onda šutiranje cipelama, obaranje na pod, u boljem slučaju na krevet. Nije ponekad mogla da drži litarsku šerpicu ili tiganj od bolova zbog uvrtanja ruku. Svaki zglob na ruci joj je bio bolan i modar. Otečeni obrazi od snažnih šamara su joj smetali pri običnom razgovoru, a prilikom češljanja, primetila je da joj kosa mnogo više opada nego ranije. Sa svih tih „sitnih“ fizičkih vežbi po njoj kao džaku za bokserski trening, počeo je da je davi – jednom rukom je davio, a drugom zapušavao usta i nos. U tim stravičnim trenucima, borila se za vazduh, panično pokušavala da izađe iz skoro samrtnog ropca. Svaki put joj je zaustavljao disanje, prestajao je ulazak i protok kiseonika... Naravno, svaki put je patio i mozak i srce. Noću se budila iz najdubljeg sna i jurila na terasu da uhvati vezduh, jer je prestajala da diše. Nije znala što joj se to događalo, kada tog dana nije bila davljena, ali vremenom je shvatila. Na pregledu kod kardiologa, testu opterećenja, ultrazvuku i osluškivanju stetoskopom, dobila je dijagnozu „angina pektoris“. Dobila je nitroglicerin, kardiopirin i još šest recepata. Kada je dobila dijagnozu, nekoliko dana nakon toga, dobila je i nokaut. Dok joj je levom rukom „obgrlio“ vrat i potiljak, desnom rukom je stisnutom u pesnicu, udario svom snagom u čelo, tačno između očiju... Srušila se na pod bez svesti...
Od tada je prošlo šesnaest godina. Niko je više ne tuče, a ružne reči i uvrede prima kao „dobar dan“. Međutim, ništa više nije moglo da je povredi. Osećala se pobednikom svake vrste, pa i moralnim. Njegova životinjska agresivnost je nestala sa testosteronima i sa donošenjem novog zakona o porodici. Samo za podizanje ruke, a da je ne spusti treskom na nju, mogao je da izgubi sve i da završi u zatvoru. Napokon, predugačak period tiranije je prošao. Onda je ona počela da obraća sebi više pažnje. Inače lepog lika, smanjila je kilograme, prepravila i suzila svoje lepe haljine, promenila je frizuru. Vodila je računa o svakom detalju na sebi. I ranije je bila zapažena kao izuzetno negovana i uredna žena, ali sada, sa godinama, bivala je kao što se kaže – kao staro vino. Njen parfem su prepoznavali, jer je bio karakterističan, mirisao je na čisto, izmrzlo rublje, uneto u toplu prostoriju. Bio je malo skuplji, ali od dva prskanja, mirisala je sva garderoba u njenim ormanima, tako da su haljine i bluze već mirisale.
Svoje preživljavanje mučnih i bolnih godina, prihvatila je kao nagradu. Znala je da ničim nije zaslužila ono što je dobila zauzvrat i da će jednog dana, svi, kada stanu pred Boga, platiti ili dobiti nagradu za svoja loša ili dobra dela. Nekada prazna duša, ponovo je počela da se puni nekom novom snagom, iako je to bilo u suprotnosti sa godinama. Sada se osećala bolje i zdravije i snažnije nego ranije. Tu i tamo po neki žig, probadanje ili blago ušinuće, podsećalo je na pakao kroz koji je prošla. Bila je zadovoljna svojim takoreći novom fazom života, kada je u miru svoje sobe mogla da čita, piše ili slika. Volela je da ranije u toku prepodneva završi i doručak i ručak i posle satima bude samo svoja i posveti se onome u čemu je uživala. Imala je, uz pomoć tabletice za smirenje, miran san iz koga je niko nije siledžijski budio i maltretirao. I pored svega, ostala je verna žena izuzetno lošem mužu. Muškarci je nisu interesovali u smislu flertovanja i sva udvaranja je odmah prebacivala na šalu. Vremenom je postigla da svi oni koji su znali kroz šta je prošla, govore o njoj sa uvažavanjem, pa čak i divljenjem, jer one to ne bi mogle da podnesu. Jednostavno, ne bi bile u takvom braku, evo, već blizu četrdeset godina.
Međutim, nešto novo se dogodilo kod nje – želela je da putuje, da bude što dalje od kuće i onih kojima više nije trebala, izuzev da uključi mašinu za veš i pripreni ručak. Sada su to mogli i sami da urade, a i ketering je odlično zamenio njeno prisustvo u kuhinji. Počela je da putuje i obilazi rođake i prijatelje koje odavno nije videla. Više od putovanja autobusom, volela je da putuje vozom. Upoznavala je interesantne ljude, još uvek saznavala ono što do tada nije znala i radovala se svakom danu u kome nešto novo nauči. Putujući, uživala je u divnim prizorima koji su promicali pored pruge. Usput je ostajala u nekom gradu po dan-dva, nekada i koji dan duže, ako joj se grad i smeštaj dopadao. Volela je pozorišne predstave i odgledala svaku koja se tih dana prikazivala, a nju interesovala. Išla je i u bioskope. Plakala neutešno kada je neko umirao i isto tako neutešno plakala kada je kraj bio srećan. Kupovala je vredne ukrasne sitnice, neki vredan komad nakita po povoljnoj ceni, jela je laganu hranu, dugo šetala i spokojno spavala. Obilazila je muzeje, izložbe, odlazila u velike gradske biblioteke, volela je i knjižare i u njima kupovala enciklopedije – njenu omiljenu vrstu literature. Obožavala je sajmove knjiga i na njima kupovala najtraženija izdanja za tu godinu. U samoći hotelske sobe, uz tihu džez muziku, iščitavala je nove knjige za dva-tri dana i na poslednjim stranicama, pored datuma i imena grada gde je knjiga kupljena, ostavljala svoje utiske o tome kako je doživela roman. Posebno se radovala ako sretne nekoga ko je voleo da igra „remi“. Poslednjih tri godine, igrači su se menjali, izuzev jednog stalnog partnera u toj kartaškoj igri. Igrali bi u salonu hotela do kasnih jutarnjih sati, jer nigde joj se nije žurilo i nigde nije imala obavezu da u određeno vreme bude na nekom mestu. Iz svakog grada je imala po nekoliko razglednica, sa upisanim datumima boravka. I igrala remi, remi...
Jednog dana, nakon povratka iz kupovine omiljenih sitnica, otvorila je vrata hotelske sobe i zastala od iznenađenja. Svečano ukrašen sto za dvoje. Između dve goruće sveće, sveža crvena ruža tek malo otvorena iz predivnog pupoljka. Dve kristalne čaše, a iz posude sa ledom, virila je flaša šampanjca. On je polako prilazio. Korak-dva je pošla i ona prema njemu. Nežno je privio uz svoje telo, a onda, grleći je jednom rukom po leđima, a drugom ispod struka, pritrisnuo je prema sebi. Ljubili su se kao prvog dana: žedno, željno i strasno. Onda je uradio ono što između ostlog mnogo voli: sklonio joj kosu sa lica primakao svoja usta njenom uvetu i divnim, još mladalačkim glasom rekao: „Srećna nam godišnjica, moj partneru za remi...“