Rešenje zagonetke

Bio je dan kao i svaki drugi, ubitačno dosadan. Dosađivao sam se na poslu, ubijao sate. Negde oko podne, Mita Namćor, tehnički direktor, banuo mi je u kancelariju. Nisam preterano razdražljiv, pogotovo ne u to doba, ali njegovo prisustvo uvek bi predstavljalo iskušenje za moje nerve.

– Ovo je hitno! – profrfljao je sručivši mi gomilu disketa i fascikli na sto – I postaraj se da ovaj put ne prečuješ ono što ti je rečeno. Razumeo?

Nasumice sam zgrabio jednu disketu, bila je to studija dr Zorana Obrenovića, „Srbija i novi poredak“. Trebalo bi je pripremiti za štampu, i to, kako onaj baksuz reče, što hitnije.

Rutinski sam obrađivao stranicu po stranicu, poglavlje po poglavlje, i samo što sam pomislio da ću rad na toj knjizi, uz malo sreće, do kraja radnog vremena privesti kraju, isprečilo se problem. Jedno od poglavlja završavalo se rečenicom: „Zato je Jugoslavija sfinga koja traži rešenje zagonetke“. Rečenica naizgled nimalo neobična, ali pošto je bila na kraju poglavlja i ja kako god da prelomim tekst, neoliko reči ostalo bi da štrči na sledećoj stranici. Nekoliko puta sam se vraćao na početak poglavlja i iznova pokušavao. Toliko sam se bio zaneo da nađem adekvatno rešenje, da nisam ni primetio kada su svetla u okolnim kancelarijama pogasila, niti kada su kolege otišle kućama. Pogledom na časovnik ustanovio sam da je još pre čitavih sat vremena trebalo da zbrišem preko kapije. Pre čitavih sat vremena!? Kako bi sad likovao onaj namćor da me je ovako dockan zatekao u poslu. Ali, šta se to dogodilo sa mnom? Posao je oduvek za mene bio čista rutina – otkud sad najednom tolika posvećenost? Šta je razlog tome?

Hm. Izazov možda?

U pitanju je bila rečenica: „Zato je Jugoslavija sfinga koja traži rešenje zagonetke“. Čim sam uočio da bi se poslednje dve reči „rešenje zagonetke“ potpuno utopile u tekst i tako, van konteksta štiva, ostale nezapažene, upravo to što će njima pripasti čitava jedna stranica, ukazalo mi se kao bogom dano rešenje. Zašto ne isprovocirati čitaoca? Tako izdvojene, te dve reči mogu biti posmatrane i tumačene nezavisno od svega što im je prethodilo i u svakom čitaocu izazvati drugačije asocijacije i impresije. Pritom sam imao u vidu domišljatije čitaoce – a rekao bih da je studija Zorana Obrenovića takvima i bila namenjena. Posle reči „rešenje zagonetke“ ostalo je dovoljno mesta da, ukoliko to požele, dopišu sve što nađu za shodno i za šta misle da mu je tu mesto.