Revolucija žalbi

Uz odavmo okrečeni zid, pored prozora s rešetkama, stajala je, malo nagnuta na dole, s pažnjom na mozaik, uklopljen od polovnih pločica. Taj čudni mozaik, podsećao ju je na njenu, isto tako čudnu ispunjenost. Kao što se oseća ukus pojedene hrane, još dugo nakom što bude svarena, ona je osećala svaki komad u sebi, ne znajući kako se uopšte takav sadržaj može svariti. Ubacivali su u nju ono što joj nije bilo nimalo ukusno, naprotiv, nagonilo je nezadrživu mučninu u njoj. Zato i jeste tako nagnuta, uvek spremna da u svakom trenutku izbljune svu tu gorčinu. Da ima žuč, imala bi ozbiljnu upalu žuči. A opet, ima ona puno dijagnoza, postooperativnih anamneza, a najviše - bolova. Bolova od nogu, ruku, stomaka, pluća, srca, glave, pameti... Da ima sve te delove tela, bila bi najozbiljniji i najhitniji pacijent, da se momentalno za nju pripremi operaciona sala, sa najboljim anesteziologom, koji će odrediti pravu dozu narkoze, jer bi operaja trajala dugo, dugo...
Sve te tegobe ima, čini joj se, već čitavu večnost, ali joj niko već dugo nije prišao, makar išta od toga u njoj da uzme u razmatranje.
Žalosne priče o počecima bolesti, do samog kraja, zajedničkog okončanja obolelog i njegove bolesti, koja se srodila s njim...o nekom doktoru koji nije dobro čuo gde pacijenta boli, pa mu je dao pogrešan lek...o nekom drugom doktoru, koji je primio pare, a ne samo viski, a nije hteo da primi nečiju bolesnu staru majku... žalba na doručak od dva lista salame i providnom siru, o zabranjenom pušenju na terasi....Bilo je tu i poneke pohvale, kao ona o medicinskoj sestri sa trećeg sprata, koja je tri noći snižavala temperaruru jednom čupavom dečaku iz doma bez roditelja, po svedočenju jedne majke kojoj su dozvolili da prenoći kraj svoje ćerke, nakon vađenja krajnika...o doktorki koja je lično hranila jednu baku, jer je bala mislila da je ona njena ćerka, koja živi u Australiji...

Specijalizovana za pravnu struku, nalazila se u diskretnom uglu, jer bi njeno prisustvo, baš zbog prirode takve ustanove, gde je sve trebalo da bude po zakonu, moglo biti suvišno. Ipak, upravo usled primene istog tog zakona, zašrafili su je tu, tek da ispuni formu. Tu, na memljivom zidu, iako nedavno okrečenom, odmah ispod prvog sloja, skrivala se zelena buđ, simbol buntovništva zbog uspavane pravde, pa tako, sve zelenija od muke, kao transparent kojim traži promene, drsko se širila, po svim zidovima.
Dreždela je tu, čuvajući u sebi gorke reči, zastale od uzdaha od muke, usred kucanih redova, na starim pisaćim mašinama. Trese je ponekad groznica, kao od virusa, jer je puna žalbi na nerešena stambena pitanja, na nikada uzete u obzir razne sudske tužbe, pisane više puta, neke čak prenesene s oca na sina, s dede na unuka. Često ima nesnosan svrab od primeebi na testamente, prepravljane i osporavane, koji, kao prave zakopane mine, mogu eksplodirati iznenada, bez najave. A ti testamenti, pravo su zlo među braćom i rodbinom. Sigurna je da bi bez njih, u svetu bilo manje ratova, pa i sama civilizacija bi krenula u drugom pravcu. Ima u njoj i pregršt prigovora na otete stanove kuċe s okućnicom, na pomerene međe...a tek razvedenih brakova... Svi su oni zajedno zapleteni u kučinu, da se nikad ne ispetljaju. Jer, niko ni ne pogleda tu kutiju na memljivom zidu, a kamoli da otvori vratanca iz kojih bi, koliko je tesno, uz stenjanje, ispala hrpa papira crnih redova, u muci sročenih, pa su se slepili jedan za drugi.

Visila je na stubu, a ona četvrtasta, pa se tako nestabilna, stalno klatila levo-desno. Ponekad je zbog toga proizvodila neobične zvuke, kao neka klepetuša na vratu krave ili bika. Tako je podsećala prisutne u redu na to, da ti poslovi koje čekaju, možda nikad i ne dočekaju, pa im uvek preostaje da se bave stočaratvim i zemlljoradnjom, a i to nije zagarantovano, ukoliko već imaju svoju zemlju, svoje krave i svoje bikove, koze i ovce. Ako ih i imaju, isti neće obavljati poslove umesto njih. Izuzev ovaca. One su uvek spremne da se povedu.
Pravih, pravcatih diploma je te šaltere posećivalo, s punim imenim i prezimenom, desetkama u indeksima, sa natprosečnostima na pretek, pa i za izvoz, ali su službenice, a i poneki službenik, naučeni da kibernetiku primenjuju čak i u obraćanju strankama. I sve na binarnom jezikom, neumoljivom i logičnom, doduše, samo njima, a nejasnom onima s ove strane te rupe u zidu, koju zovu - šalter. Učestalost javljanja na tu rupu u zidu, dovodi čoveka u situaciju da uopšte i ne ide odatle, da se smesti na klimavu stolicu presvučenu napuklim skajem, da spava i sanja o zaposlenju. To bar može.

I desilo se jednom, baš tako, nekako. U strahu da mu neko drugi ne uzme posao, jedan završeni student prava, još pre sedamnaest godina, neprimećen od strane službenika, ostao je da prenoći na klupi iza vrata, pored onog stuba sa kutijom za žalbe. I bi tako zaključan.

Jutrom ga probudi zveckanje svežnja ključeva. Ustade naglo, još ne shvatajući gde se nalazi.
Tako unezveren, udari glavom u stub, pri čemu zaklepeta kutija. Zazveča svim onim negodovanjima u sebi, tako glasno, da se svi prisutni uplašiše, pa i nezaposleno lice koje je to i izazvalo. Kada su ga ugledali, momentalno pozvaše policiju, koja je po panici pozivača, zaključila da se dešava opasna situacija u ranim jutarnjim satima. Dok je grad usnulo zevao, a ponegde još duboko spavao, policija pusti sirenu i rotaciona svetla. Za svaki slučaj, pođoše sa troje policijskih kola. I sve prethodno pomenuto je bilo puta tri.
Kada su upali u objekat, smotaše ruke nezaposlenom pravniku i staviše mu lisice. On je u početku bio zbunjen, ali nedugo zatim, progovori taj ukiseljeni pravnik u njemu i počne vikati o nekakvim paragrafima. Zbog ruku na leđima, bio je savijen u kičmi, kao jedan od tih paragrafa. Uneše ga tako povijenog u jedna od tih kola. Prethodno su ga malo rastezali, jer nisu mogli da se dogovore u koji od ta tri auta da ga uvedu. Zbog burnog reagovanja probuđenog pravnika bez posla, morali su i do stanice policije da puste sirene. Prošli su pored zgrade suda, sa još praznim hodnicima, koji će tek za sat dva, biti zakrčeni tužiocima, osuđenima i advokatima s obe strane, takoreći, kao na svadbi, "s mladoženjine i mladine strane".
Zvuk sirena je stigao do kutije na memljivom zidu i svog ga zatreskao, kako mu se dugo već nije desilo. Ona oseti strah, a strah je instinkt života, i zato nikad življa nije bila, čak ni kada su je tu postavljali. Uskomešali se papiri u njoj, sve te, odavno sasušene reči, opustošene nade, da će neko pomoći, da će ih neko barem, pročitati. Oživeše one zamrle rečenice, pa uspraviše svoja slova na papirima, da budu što čitkija. Pohrliše izlazu iz kutije. Ali, kutija ih zadrža, jer ih smatraše svojima, pa ponudi svoju četvrtastu malenkost da ona reši stvar, sada već, zajedničku. Jer, njihovi problemi i njeni su problemi. Spusti se sa zida, pri čemu otpade sloj kreča i ukaza se zelena boja buđi. Pade na pod od sive keramike, što probudi čuvara, ustvari penzionera s malom penzijom, koji mora da je nadoknadi. Čudom se čudio, nikada u svom životu nije video, da se ćoškasti predmet kotrlja. Dok se čuvar iščuđavao, kutija izađe na ulicu. Kao što to obično biva, kada se jednom oseti sloboda, nestaju sve granice.
Hartije, okićene pečatima, oprostiše se od svoje kutije koja im dom beše i poleteše niz vetar.
Kutija isto tako, čim se oprosti od svojih stanara, pođe na svoju stranu, da obiđe svoje rođake, poštanske sandučiće.
Brzo se papiri razleteše, reči, imena, prezimena, dugo skrivane tajne, nepravde, proču se munjevito kako je istina dobila krila.

Vest o tom događaju ubrzo stiže i do kutije u gradskoj bolnici.
Toliko se uzbudila, da je, onakva, večito na gramici da se od muke izbljuje, to i doživela.
Usred čekaonice, gde je već bilo puno pacijenata, iz njenog proreza sa strane, nagrnuše silne žalbe.
Vrlo uzbudljivog sadržaja je tu bilo, pa se isti toliko uskomešao, da je morao van. Razletoše se sve te sudbine ljudske, da ne budu više samo mrtvo slovo na papiru, već život, pa i smrt ako treba, ali da konačno dobiju značenje, tako što će neko da ih pročita.
Kutija pođe za njima skakućući do izlaza, uz paralizovane poglede osoblja bolnice i pacijenata, od kojih neki pomisliše da im je to od veće doze lekova.
Vetar je papirima pomagao da se unose ljudima u lice, da ih čiltaju, hteli ili ne. Nema više čekanja i tavorenja za njih! Oni hoċe sada i sve! To je njihov moto!
Prepušteni ulici, nailazili su na one koji su bili spojeni spajalicama a i na pojedince. Kao rojevi insekata, zujale su reči nad gradom i stvarale nesnosnu buku. Mogle su se čuti i do susednog grada, pa i sela, zavijale su oko planinskih vrhova, grgoljile slanu morsku vodu, spuštale niz slapove...
Tako probudiše i podigoše i druge kutije za žalbe, širom sveta, osim onih, koje su bile sasvim prazne. Podigle su se s njima mnoge teške i ključne reči.
A onda...nastaše da se ore gromoglasni revolucionani povici, takoreći u jedan glas.
Toliko su bili ubedljivi, osvešćujući, magično snažni, a pre svega, neophodni, da je svaka žalba, svaka nepravda progovorila i dala povoda onoj koja još nije, da i ona to učini.

I tako i bi. Nastade opšta revolucija. Krenuo je nezaustavljivi pokret internacionalne pravde, slobode i prava, svih i svega: ljudi, životinja, biljaka. Čak su i prava insekata, bakterija i drugih, golim okom nevidljivih bića, ušla u program pokreta, kao nedeljivi, korisni deo društva.
Došlo se do zaključka, da osnovni postulati na kojima je revolucija stajala, ne mogu da se odnose samo na jedne, a ne i na druge. Onda bi se opet došlo na isto.

Kažu, trajalo je to tako, neko vreme, dok se neko nije dosetio da se eventualni prigovori i negodovanja ubacuju u kutije za žalbe, koje će biti čitane od strane komisije.
A komisije će menjati članove na kraće periode. I tako, zaista, uredno su se menjale. Ali, zato što su se stalno menjale, žalbe u kutijama nisu stizale da budu pročitane.
Tavorile su danima, mesecima, decenijama.
I opet se zarobile u fasciklama i kutijama, koje su osećale sve veći teret i nemoć, kao zatvorski čuvari, i sami zarobljenici tog memljivog kazamata.

I sećale su se žalbe, te veličanstvene revolucije. A one, koje su nastale kasnije, toliko su o njoj slušale od papirnih revolucionara...
A sada, sve što mogu, i starije i novije žalbe, to je, da o njoj samo sanjare, kako će opet tako jednog dana...

Jednog dana, kada budi duvali jaki vetrovi i oluje, napraviće istu takvu, možda i bolju revoluciju.

Ivana Đorđević
24.decembar 2024.godine
u Beogradu