Rezervni svetac

Nakon dve sedmice lenjstvovanja, Robeto se jednog maglovitog pre podneva uputio u Gradsku bolnicu, kod ortopeda, kao da očekuje kako će se dogoditi nekakvo čudo kada mu budu skinuli zavoje.

Na svu sreću, nos mu je bio sasvim u redu. Ortoped, brkati čika, potapšao ga je po ramenu i rekao:

– Adio, momče. I pazi šta radiš!

I pokazao mu očima gde su vrata.

A sestre su ga zagledale kao da mu je umesto nosa izrasla ona stvar, tako mu je izgledalo, pa ispada kao da se neko čudo ipak dogodilo.

Napustio je krug Gradske bolnice jedva čekajući da ga i Marija vidi u tom boljem izdanju. Ali kada ju je pozvao da joj saopšti lepe vesti, odgovorila mu je:

– Žao mi je, ljubavi, znaš koliko bih volela odmah da krenem, ali ovde je prava ludnica, moraću da ostanem na poslu do kasno uveče. 

Roberta je to ražalostilo, ali, umesto da se vrati kući, uputio se ka centru grada.

Sat vremena kasnije, stićgao je do ugla Resavske i Kralja Milana, usput po ko zna koji put konstatujući kako je u centru grada samo buka gora od nesnosnog saobraćaja. Na tom ćošku, gde je do nedavno bila lepa velika knjižara, sad je zjapio prazan izlog, prelepljen hartijom za pakovanje na kojoj je markerom bilo napisano: Lokal u pripremi.

Slegnuo je ramenima i produžio dalje, u pravcu Terazija.

Nakon pedesetak koraka naišao je na još jednu knjižaru koja je bila zavorena, ali na čijem izlogu nije pisalo ništa, pa je Robertu i tu bio u nedoumici da li je u toku renoviranje ili ćemo dobiti još jedan butik ili kladionicu, ili, u najboljem slučaju, apoteku.  

Ipak: treća sreća!

Krajičkom oka spazio je poveliki red pred ulazom u knjižaru Srpske književne zadruge, koja beše nedaleko  odatle.

Mora da su počele novogodišnje rasprodaje i popusti – pomislio je. 

Međutim, kada je prišao na korak od knjižare, grdno se razočarao. Provirivši kroz izlog u unutrašnjost lokala, imao je šta da vidi. Činodejstvovala su tri popa i dva đakona, kadeći i škropeći onu pogolemu književnu kasicu-prasicu svetom vodicom, preko koje je prebačena državna zastava, koju je krasila poveća slika Vrhovnog, ukrašena veselim cvetnim aranžmanom. Dva suvonjava, starija prodavca, i jedna omalena ženica, okrugle glave i veselih očiju, krstili su se kao da su na liturgiji. Knjižarom se razlegalo pojanje, dok se okupljeni narod grohotom smejao. Nekoliko njih komentarisalo je kako knjižara verovatno obeležava svoju krsnu slavu, a da je Vrhovni može biti priskočio u pomoć kao rezervni svetac, pošto je neko zaboravio da donese právu ikonu. Ali na Robertovo pitanje o kojoj slavi je reč, svi su samo slegali ramenima.

Roberto se, naravno, nije dao prevariti, shvatio je iz prve o čemu je reč. Zato je i osetio mučninu u želucu.

Jebô te bog, od popova više ni u knjižaru ne može da se uđe, vrag im mantiju odneo!

Utom se prisetio da je nedaleko odatle knjižara Službenog glasnika, svojevremeno prestižnog izdavača, dok su „žuti lopovi“ upravljali emiratom. Ubrzo je stigao do ugla kraljice Katarine i Miloša Velikog. Moglo bi se reći, u pravom trenutku.

Prodavačice, jedna pogolema, postarija, druga, mlađana, tanka kao grana, uz grdnje i povike: „Iš!“, „Iš!“ terale su metlama dvojicu popova, braneći im da uđu u knjižaru, a ovi su im pevali nešto kao moleban, da se kao žene razumne dozovu pameti i puste ih da uđu i obave svoju misiju, sve škropeći ih svetom vodicom i kadeći tamjanom. Taj boj sila duha sa avetima praznoverja očas posla privukao je pozornost prolaznika. Roberto je likovao. Eto meni još materijala za roman.

– Iš, odavde! Iš! Iš! Iš!... – praštale su metle po popovskim glavama i ramenima, sve dok se razgoropađene prodavačice ne dosetiše da ih počupaju za brade.   

– Bestraga im bila glava!

– Bež´mo odavde!

Očerupani, izdevetani i osramoćeni popovi zamakoše iza ugla, ispraćeni stidljivim aplauzom prolaznika, koji su očito držali njihovu stranu, ali im nije padalo na pamet da se umešaju.

Divno, pomislio je Roberto i zaputio se u knjižaru.

Prodavačice, međutim, nisu bile raspoložene za razgovor.

– Dobićeš po nosu ako si došao da nas gnjaviš glupavim pitanjima – rekle su i prpretile mu prstom.  

Nemojte samo po nosu, kumim vas Bogom, zavapio je u sebi Roberto. 

– Molim vas, saslušajte me – reče potom. – Mene zanima samo jedno: ako nije tajna, koje knjige planirate da smestite u onu tamo Nojevu barku?

– Vesna, udri ga ti, da mu ja ne pokažem! – doviknu  starija prodavačica onoj mlađanoj, ali ova je nije poslušala. Isprsila se između nje i Roberta, potom je držeći metlu kao štit, našeg junaka bukvalno izgurala iz knjižare.

– Morate nas razumeti, gospodine – reče mu kada ga je već isterala na ulicu. – Mi ovde radimo za bednu platu, a vi nas svi redom zajebavate sa tim Nojevim barkama. Šta ako se sutra promeni vlast, pa onda dođu grđi ludaci od ovih i daju nam nogom u guzicu zato što smo pustile popove da avetinjaju po knjižari?! Šta će onda biti sa nama, pitam vas. Ko će da nam pomogne? One smrdonje što smo ih maločas oterale?

– Možda ste u pravu što se tiče popova – odgovori Roberto. – Ali kad je u pitanju vlast sigurno grešite: grđih ludaka od ovih nema, u to ste se valjda uverili?

– Tako se pričalo i za one što su bili pre ovih. Uostalom, živi bili, pa videli!

Izgovorivši to, mlađana prodavačica pažljivo osmotri okolinu, pa zalupi vrata knjižare. I umalo da Roberta zakači po nosu.

Bože me sakloni!...

Sišašvši na trotoar, Roberto je vrteo glavom, ali mu se smešio brk.

Ha-ha, i ove ludače će da biraju knjige za Nojevu barku?! 

Tada još nije znao da još neko obilazi knjižare. Bili su to aktivisti vladajuće partije. Dolazili su u grupicama po troje da u strogoj diskreciji prodavcima pokažu pisamce, to jest poruku sa najvišeg vrha. Depeša je glasila otprilike ovako:

Poštovani,

Znamo da ste u nezahvalnoj situaciji po pitanju izbora knjiga koje treba skloniti u takozvane Nojeve barke i sačuvati za buduća pokolenja, i kako vam se diže kosa na glavi i od same pomisli na to, stoga poslušajte naš savet. Otiđite do obližnje policijske stanice, na konsultacije, i ukoliko postupite onako kako se od vas očekuje, u šta ne sumnjamo – rešićete se te muke. A to što ste se i u ovoj situaciji pokazali kao práve patriote, i bili na braniku otadžbine kad je najviše trebalo, neće Vam biti zaboravljeno!

Odlomak iz romana „Nojeva barka“