Robovi Meseca

Galanti, pun Mesec, obasjavao je polje na kojem su tokom dana izdahnula dvojica robova. Ostali robovi su bili manje darežljivi prema ovoj vrsnoj, obradivoj površini, pa su joj, umesto poslednjeg daha, darivali samo svoj znoj, nižerasnu krv i tek poneku suzu. Kada nema kiše, dobre su i ove tekućine, smatrao je jedan od goniča robova. Taj isti gonič je bio zadovoljan današnjim ishodom. Dosta se uradilo, ne preterano mnogo ali opet dovoljno. „Samo je vragu uvek svega malo“ sumirao je današnji dan ovaj gonič. Po njegovom mišljenju i dve smrti su bile pozitivne strane ovog dana. Ovaj, filozofiji nastrojen gonič, znao je da nijedan dobar zamah i pogodak bičem po znojavim leđima nije dovoljno dobra opomena i motivacija kao uživo prikazana smrt.
Robovi nisu voleli pun Mesec. Njegovo prisustvo bi samo produžio njihovo radno vreme koje je i bez njega bilo u nedogled dugo. Najbolja je kiša, pomisli jedan rob dok je ležao na stomaku i iz tog položaja posmatrao veličanstveni ali njemu ipak mrski Mesec. Ugodnije bi bilo posmatrati ga ležeći na leđima, ali s obzirom na rane koje su se nastanile tamo, stomak je ipak bilo bolje rešenje.Uz to, ležanje na stomaku bi prigušilo jauk njegovih creva. Kada ih ne čuješ, veruješ da si manje gladan.
Pored ovog roba, još samo dvojica su bila budna. Ostali su spavali usidreni okovima za zemlju. I ova dvojica su ležala potrbuške zbog istog problema sa ranama na leđima. Šćućureni jedan uz drugog šaputali su tiše od disanja spavača koji su ih okruživali. Mesec, ma koliko ga ni oni ne voleli, bio je tema njihovog šaputanja. Taj svetleći gorostas ih je opčinjivao i prisećali se se vremena dok su ga još voleli i dok su mu se klanjali. Jedan od njih dvojice je imao dodatni razlog da mrzi Mesec. Ne zbog njega lično koliko zbog njegovog loptastog oblika. Naime, u obliku Meseca su i kugle na krajevima lanaca oko njegovih nogu koje su to da bi sprečile eventualni beg u slobodu. I te vražje, slasne, žute jabuke. Jednu takvu je bez dozvole pre nekih desetak dana zagrizla njegova žena i taj ugriz je stajao nekoliko desetina dodatnog udarca bičem a kasnije i života. „Kao da nam prkosi svojom slobodom“ konstantovao je jedan od dvojice šaptača. „Mislim da tu slobodu ljubomorno čuva za sebe. Ako bi nekim čudom neko i uspeo da se da u beg noćas on bi ga prokazao.“  dodao je drugi. Drugi, koji je zbog žute jabuke postao udovac dodao je i to da je tokom trajanja svog ropstva uspeo da zamrzi i ono čemu se svaki rob nada a to je ta sloboda. Preneražen pogled njegovog sagovornika bio je dovoljan razlog da pojasni svoju bezmalo, kako se činilo u tom trenutku, neprisebnu tvrdnju. „Toliko sam čeznuo za slobodom da sam vremenom, kada bih uvideo koliko mi je nedostižna, zamrzeo. Onda mi je žena ubijena i shvatio sam da ti samo smrt daruje slobodu. Moja žena je sada slobodna i mrtva. Ta sloboda mi ju je oduzela. Ja više nemam razloga da se radujem i nadam slobodi. Ako bi nas nekim čudom i oslobodili i vratili u naše selo da živimo život kao ranije...moj život, niti bilo čiji ovde, ne bi bio kao ranije. Naša sloboda gotovo da više ne bi ni imala smisla. Robovi ćemo biti dok dišemo, sa okovima ili bez njih.“
Gonič robova ustao je da proveri svoje pokretne mete. To je bio dovoljan razlog da se razgovor prekine. Možda bi i on, s obzirom da je ljubitelj filozofije, voleo da kaže neko svoje viđanje slobode koje bi se verovatno umnogome razlikovalo od viđanja robova. Noć je zanemela. Ostao je samo Mesec da prkosi svojom slobodom.