Rođendanska

Sanjam, i znam da je san, ali mi to ne smeta nimalo, sanjam kako se kao desetogodišnji dečak verem po samom vrhu dedine trešnje, pokušavajući da uberem prve, tek uzrele slatke plodove, dok me jato čvoraka glasno začikava sa obližnjeg duda, čekajući da odustanem, pa da nastave sa gozbom. Sanjam, i znam da mljackam u snu, ali me nije briga, nema nikog da me vidi i čuje, ni da me zbog toga zafrkava kad se probudim, uživajući u prvim đurđevskim trešnjama, koje niko nema. Onda čujem babin glas kako me doziva i osetim miris tek ispečenih krofni koji se lelujavo iskrade kroz otvoren prozor na letnjoj kujni u kojoj ona po vasceli dan nešto posluje. Smandrljam se na brzinu niz staro stablo, skočim u travu, ožari me kopriva po bosim nogama, ali ne hajem, nego trčim do prozora, zgrabim dve krofne, još vruće, umrljam nos šećerom u prahu i pojurim dalje, na reku, da zovem dedu koji drema pod vrbom, sa slamnim šeširom na licu, čekajući da se neki smuđ ili kečiga zakače na jednu od udica koje je zabacio još u podne...

Iz sna me budi nesnosni zvuk alarma sa telefona, sirena vatrogasnih kola koja projuriše ispod prozora i neka budalasta voditeljka jutarnjeg programa što mi se smeši sa ekrana televizora koji je, očigledno radio celu noć. Uzeo sam daljinski da isklučim TV, a onda sam ugledao datum u desnom uglu ekrana i shvatio da mi je danas rođendan! Jubilarni, pedeseti! Auuu...ma, nema šanse da ustanem! Odavno sam prestao da slavim rođendane, a za ovaj sam inače obećao sebi da ću ga prespavati. Napolju je mraz i ledena košava i samo oni koji baš moraju su izašli iz toplih soba, a ja, eto, ne moram. Našao sam omiljenu radio stanicu, stavio slušalice i vratio se pod jorgan. I već sam bio zadremao kada je komšija u stanu do mene uključio bušilicu. Ili brusilicu. Ili obe zajedno. Ni slušalice nisu bile od koristi.

- Pa, dobro, majku ti bezobraznu, što nisi otišao na posao kao sav normalan svet, da mi se duša i uši odmore!? - razdrao sam se, najglasnije što sam mogao, iako sam znao da me ne čuje. Celog je vikenda nešto razbijao, burgijao, lomio, zakucavao i psovao ženu i decu. I pio je, siguran sam, iako nisam mogao da vidim. Uostalom, nikad ga nisam video treznog. On mene jeste, i često se dešavalo da me, s porugom u glasu, zove na po jedno pivo ili da probam rakiju koju je navodno sam ispekao. Znao je da sam prošao prve dve faze lečenja i odvikavanja i to mu je često bilo povod za dobacivanje u prolazu.

Od spavanja neće biti ništa, odmah sam shvatio i ustao, iznerviran i gladan.Podne je već bilo blizu, pa sam se obukao na brzinu i izašao napolje, s nadom da će burgijanje biti završeno kad se vratim. Video sam svoj odraz u izlogu novootvorene pekare u komšiluku pored koje sam prošao i nije mi se baš dopalo to lice sa podočnjacima i trodnevnom bradom. Nekako, učinilo mi se, da mi na čelu piše da sam sam, usamljen kao izbledela polovina meseca, koju sam video na horizontu, nad rekom.

Ja nisam ničija polovina. Ja sam celo. Možda malo oštećeno i fucnuto, ali još uvek jednako čistokrvno i neukaljano kao onaj dečak iz mog jutrošnjeg sna. Imam li stvarno pedeset godina? Ili one imaju mene? Nije ni važno, pomislio sam i ušao u pekaru.

- Četvrtinu sa sirom i jogurt. - rekao sam i pre nego što sam shvatio da iza pulta s pecivima nema nikog. A onda je ušla odnekud i unela sunce u tih deset kvadrata koji su mirisali na hleb i sreću.

- Čestitamo, vi ste naš hiljaditi kupac, imate mesec dana besplatnog bureka, ovde kod nas!

-Bože, kako bih taj burek zamenio za tebe. - pomislio sam, ali nisam ništa rekao. Tražila mi je podatke, pa sam joj dao ličnu kartu. Prsti su nam se dotakli i struja me protresla, od glave do pete... Evo, jedem treću četvrtinu i pratim u ogledalu svetloplavi trag koji ostavljaju njene oči na svemu čega se dotaknu i smišljam način kako da je pozovem na rođendansku žurku, samo za nas dvoje. Život je, ipak, lep.