Roman

Kada sam sazreo, tj. kada sam mislio da sam sazreo, a naravno nisam, sa dvadeset i kusur godina, pojavila se pet godina starija, mlada profesorka. Arhitekta. Suknje do kolena. Najčešće one pripijene uz telo. Srednja visina potpetica. Košulje tanke. Bele. Kosa crvena. Kratka. Nikada mi nije odgovorila na pitanje kako studenti prate nastavu u njenom prisustvu, ali znao sam da im je bilo veoma, veoma teško. Živela je sama i ja sam se preselio kod nje. Ritual nam je bio isti svakog dana. Dođem kolima po nju... U stanu smo za petnaest do dvadeset minuta. Tuširanje. Uvek prvo ona, pa ja. Krevet. Seks oko sat vremena. Odmor petnaest minuta, uz jednu cigaretu koju smo delili. Tuširanje. Samo ona, ja ne. Želeo sam da što duže mirišem na nju. Na njen omiljeni “Opium” i na drugi opijum, koji je sama proizvodila. Zatim, kasni ručak, tj. rana večera. Malo razgovora ili neki film. Za čitanje knjiga nismo imali vremena. Moje tuširanje. Krevet. Novih sat vremena. Jedna cigareta. Zajednička. Opet njeno tuširanje. Opet moje - ne. Razlog isti. Spavanje. Novi dan, i tako dvadeset četiri, pet puta u mesecu. Kratko se apstiniralo. Iz opravdanih razloga. Za vreme tih pauza smo se zapravo i upoznavali, čekajući da se pupak i pupak - opet spoje. To upoznavanje od nekoliko dana mesečno, trajalo je nepune dve godine i kada smo se upoznali, shvatili smo da je kraj.

Goran Stojičić