Rutina kaveza
Svakoga jutra, tačno u četiri sata, budio bi se Damjan. Uvek bi budan, zatvorenih očiju, pustio da protekne još nekoliko minuta, kao da bi mu to vreme zaokružilo odmor i san. Sledila bi rutina. Dok se kafa kuvala, on bi se tuširao, spirajući budući umor, vraćajući svežinu za još jedan novi dan. Stojeći, ispio bi kafu, uz obaveznu cigaretu, šetkajući se po kuhinji, i zatim bi krenuo na svoju svakodnevnu stazu.
Na ulici nikoga nije bilo, samo bi ugledao otvorena vrata pekare, iz koje se širio miris hleba i peciva. Osvrnuo bi se po navici i nastavio bi hod svojom stazom. Zamišljao je kako će izgledati dan, da li će nešto biti drugačije. U sebi je potajno gajio nadu u neko čudo i... ali, svaki dan je bio preslikan, jedna nepodnošljiva rutina življenja i samo to.
Nije bio tužan kada bi mu se raspršili snovi od magle, već se pomirio i navikao, rutina kaveza - pomislio bi, i za sebe slegnuo ramenima, kao da potvrđuje svojem drugom "ja" reči.
Prolazili su dani, meseci, godine, smenjivala su se godišnja doba, i ona su bila jedini znak nekakvih promena, jer sve je bilo isto, osim prolećnog zelenila, topline letnjeg jutra, pokislog lišća jeseni i beline zime.
...rutina kaveza je trajala, traje i danas, verujte na reč da vreme je stalo, zaspalo u maglama laži... A Damjan? Gde je on, pitate se? Ne znam, verujte, možda moje oči ne vide dobro kao nekada, možda je senka postala bleda i nestala, star sam, ne razaznajem ni svoje lice u ogledalu, gusta magla je na njemu i nikako da se podigne... Laku noć, moram da spavam, evo, navijam sat da zvoni...u...da, u četiri...rutina...kaveza...