Sa mirisom mržnje (odlomak)

Njegov odlazak, iznenađujući? Ne presudan, navukao je olovne oblake... Gnevni čovek izbrisao je sebe. Naprosto, dogodi se da neko ostane bez reči i ispred preostaje izbrisanost, nevidljivo postojanje, jedini pravi izbor. Nosio je teret, poneo ga je sa sobom sasvim dovoljno daleko. Po cenu skrivene tuge, po cenu...

U praznom hodu, iznuđenom odlasku čule su se reči...ne dam te... Bezbroj puta, iskrivljeno izgovorene, pogleda koji je i da i ne i ništa od toga.  „ Neće dozvoliti da ...“, uvek prva, druga, poslednja slika pred san. I tako dan za danom. I tužni pogled koji moli za čekanje koje nema kraja, moli za uzaludnost i samoobmanu. Sve su to bolne male ljudske sudbine i nemoći. Sudbine stvorene od  „ normalnih „ izbora.

„To je samo izgovor. Potvrda nemogućnosti, opravdanje i ... Moji odgovori bili su ćutanja, manje su bolna od stihije nekontrolisanog, zaustavljale su reči iza kojih nikada nećeš biti siguran šta mogu doneti... Uvek iza, postoji još jedna nevidljiva zamka.“ Govorio je sebi, naslonjen na prozor auta, dok su se nizali predeli sumraka.

...................................................................................................................................................

Dugo je stajao skriven, nije ni sedeo na stolici pored. Valjda, želeo je da umornih nogu bude budan, pažljivo da posmatra prizor.  Nije osećao teskobu u grudima i nedostatak vazduha. Te boljke nestale su. Setio ih se, setio se svih izbrisanih, dugih dana, kada bi imao napade, paniku. Sada ne, kao da je nevidljivom rukom odnet bol koji ga je do skoro mučio. Živeo je za dan, trenutak, i došao je, na vreme, u pravom trenutku.

..................................................................................................................................................

„Plačem, od radosti...“, kao da je čuo glas. Glas koji je probudio misli, otvorio vrata iz kojih su u sporom ritmu koračala sećanja.

„ Ja, ja... „ započinjao je glas, jasno ga je čuo... „ Ja sam svačija... Ne mogu pripadati... Ne postoji zauvek, ne postoji...“, glas poče nepovezano... "Postoji ... i u pogledu, kada postoji, ne postoji ništa i niko...“

Ćutao je, to je najbolje što zna... Svi vole njegovo ćutanje, hladni kameni grob ćutawa koji on čuva.

„Nismo se oslobodili nikada...pogled prepun svega i ja. Razumeš me, vidim u tvojim očima da razumeš. Ti jedini razumeš i trpiš... Ne želim da se okreneš i odeš. Svi smo potrebni, pogled, oštrina, ćutanje, ja... Svi postojimo... „

„Tri je dovoljno za zbrku. Četiri je previše.“ Izgovorio je u pauzi između njenih nepovezanih priča. Uspeo je, makar toliko .

„Ne očekuj ništa... Ali tu su emocije, najjače, a ti mi ludoj i nemoćnoj jedini si oslonac... Luda sam, raspadam se... Sa tobom želim divlje, o kako je to ... Divlje je skriveno iza, a ti si dečak... Veliki dečak...“

....................................................................................................................................................

Sumrak je sasvim prekrio praznu sobu. Približio se nekoliko koraka, sasvim dovoljno blizu, zauzeo stolicu i ... San je nemiran, i lice je prepuno ožiljaka... Isceljenih ali  večitih tragova ... Osećao je... nije to zadovoljstvo. Sebi će reći, kroz pogled bez znaka da to je potvrda sve što je pomislio, dogodilo se. Verovatno u trenutku zaboravljenosti, razuzdanosti, zaborava. Dogodilo se iznenada, očekivano i planirano. Dogodilo se, jer oštar pogled lutao je, kao zver pratio trag i strpljivo čekao...

Činilo mu se da otvara oči. I nije zbunjena senkom koja je tu. Ne prepoznaje je, pokušava da se u ostacima sećawa priseti... Tupo i zbunjeno pokušava da ...

„Senka. Žedna sam... „

Pružio je čašu ...

„Kako se zoveš ? Ti si lekar, došao si da mi pomogneš. Ne spavam dobro, i snovi su mi teški...“

„Ne nisam lekar.... Ja sam, nije to ni važno...“

Iako se činila raspoložena da nekome priča, zaćutala je. Kao da se sa naporom prisećala mogućeg ili ...

„Bio je jedan dečak... „

Vetar je kroz prozor snažno zalupio vrata. Hodnik je bio prazan...