Sa one strane ogledala

Čarls se te večeri kasno vratio kući. Proveo je veče u društvu svojih prijatelja Džona i Dantea. Dante mu je poklonio jedan svoj crtež, koji je Čarls nameravao da urami i drži na zidu. Njegov prijatelj slikar je taj crtež naslikao još pre nekoliko godina, ali se Čarls nije usudio da ga zatraži na poklon. Ni večeras se nije odvažio na to. Umesto njega, to je učinio Džon.

  – Ova slika je kao stvorena za Čarlsa – rekao je Džon dok su razgledali stare Danteove crteže.

 – Tačno tako... I odavno sam nameravao da mu je poklonim – nadovezao se Dante.

 – Ovaj... hvala, prijatelju... zaista nije potrebno – zamucao je Čarls.

 – Šta ti je, stari moj? Nemoj se ustručavati. Kao stvorena je za tebe. Nadam se da ćeš mi učiniti čast – insistirao je Dante.

 – Iskreno... Oduvek mi se sviđao taj crtež. Ali... nisam se usudio da te pitam – odgovorio je Čarls.

 – Ja sam ga i namenio tebi. Zar ne primećuješ? – osmehnuo se Dante.

 – Čarlse, zar ne misliš da će sjajno stajati na zidu u tvojoj spavaćoj sobi? – reče Džon i namignu Čarlsu, na šta ga Dante ljutito pogleda.

 – Ne znam koliko puta moram da ti kažem, Džone, da moje slike ne služe za ukras – nije mogao da izdrži slikar.

 – Ako hoćeš da ga uramiš, ja ću ti preporučiti jednog sjajnog majstora – Džon je ignorisao Dantea.

 – Hoću. Hvala vam obojici, prijatelji – na licu četrdesetogodišnjaka zaigrao je dečački osmeh.

Dante mu je pažljivo urolao crtež i on se, noseći ga pod miškom, vratio kući. Skinuo je odeću sa sebe i zadovoljno pogledao razmešten krevet. Crtež je odrolao i privremeno ga naslonio na policu sa knjigama koja se nalazila naspram kreveta. Odatle je mogao da ga gleda i zamišlja kako će izgledati na zidu. A onda je shvatio da mu se ne spava. Otišao je u kuhinju i sipao mleko u šerpicu kako bi ga ugrejao na šporetu. Čaša toplog mleka je Čarlsu još od detinjstva pomagala da zaspi. Bio je uveren da će tako biti i ovog puta. I zaista, desetak minuta pošto je popio toplo mleko, osetio je kako mu kapci postaju teški. Ugasio je lampu i sklopio oči. Te noći je usnio neobičan san.

***

Sanjao je da sedi u udobnoj kožnoj fotelji i miluje mačku. Slušao je kako mačka zadovoljno prede dok su mu prsti klizili po njenoj mekoj dlaci. Činilo mu se da nikada do tada nije dodirnuo životinju koja je imala tako nežno i blistavo krzno. Mačka bi povremeno otvorila oči i pogledala ga. Njen pogled kao da je odavao sva blaženstva ovog sveta. Uživao je u onom što čini i mislio je kako bi mogao da miluje tu mačku u beskraj. Posmatrao je prostoriju u kojoj su se nalazili. Bio je to vanredno lep profesorski kabinet. Velika polica sa knjigama je prekrivala čitav jedan zid. Naspram ulaznih bila su još jedna vrata, koja su vodila u toalet.

Ustao je, nežno preneo mačku do sofe koja se nalazila preko puta stola i zaputio se ka toaletu. Želeo je da se pomokri. Kada je otvorio vrata, bio je prijatno iznenađen. Blistavo čista prostorija s prelepim žutim pločicama koje su se pružale do plafona i zelena klozetska šolja. Olakšao se, pustio vodu i prišao lavabou da opere ruke. Slavina mu je bila neobična. Imala je dva metalna točka za puštanje vode. Na jednom je bio crveni, a na drugom plavi kružić. Kada bi odvrnuo točak sa plavim, iz slavine bi potekla hladna, a kada bi odvrnuo onaj sa crvenim, vrela voda. Odvrnuo je i jednu i drugu i dobio ugodnu toplu mešavinu. A onda je pogledao u ogledalo i začudio se. Njegova kosa je bila gušća i sjajnija. Na licu nije video bore koje su mu se pojavile poslednjih godina kao prvi vesnici starosti. Sa čudnim osećajem zadovoljstva napustio je ovu prostoriju i ponovo se obreo u kabinetu. Razmišljao je da li da nastavi da miluje mačku ili da proveri šta se nalazi izvan kabineta. U tom trenutku, neko je pokucao na vrata.

 – Napred – reče Čarls i vrata su se otvorila. U kabinet je ušao stariji gospodin, nešto niži od njega, sa zadovoljnim izrazom lica.

 – Gospodine Dodžsone, imam čast da vas obavestim da je komisija prezadovoljna vašim radom. Zasedanje je upravo završeno i ustanovljeno je da su vaša dva naučna rada objavljena u protekloj godini proglašena za najbolje na našem koledžu – reče čovek i pruži mu ruku.

 – Hvala vam, gospodine – reče Čarls i začudi ga to što nije iznenađen.

 – To, naravno, podrazumeva da ćete dobiti određene beneficije u sledećem semestru.

 – Hvala vam još jednom – odgovorio je.

 – I ne samo to. Slobodni ste da odmah odete kući i provedete kvalitetno vreme sa svojom predivnom suprugom. Ni sutra ne morate dolaziti na posao – reče čovek dok mu se osmeh razvlačio između dva uveta.

 – Hvala vam i na tome – reče Čarls, koji nije mogao da se seti kada se oženio.

Čovek je napustio prostoriju i Čarls sede na trosed pokraj svoje mačke. Još jednom ju je pomilovao po glavi, a onda je uzeo kaput sa čiviluka, stavio šešir na glavu i zaputio se ka izlaznim vratima. Prošao je kroz raskošan hodnik popločan mermerom i napustio zgradu koledža. Čim se našao na ulici, pred njim se zaustavila kočija.

 – Da li vam je potreban prevoz, gospodine Dodžsone? – upita kočijaš.

 – Da, hvala – reče Čarls i pope se u kočiju koju su vukla dva prekrasna bela konja.

Kočijaš je poterao konje u kas po lepim, čistim kaldrmisanim ulicama. Dan je bio sunčan i Čarls je uživao u vožnji. Uskoro su ušli u jednu od rezidencijalnih ulica s velelepnim kućama i baštama. Kočijaš stade pred jednim velikim vrtom, ograđenim ljupkom ogradom od kovanog gvožđa. U dubini od tridesetak metara videla se prelepa kuća na sprat, očigledno novije gradnje. Čarls siđe iz kočije, dade novčić kočijašu i ovaj pucnu bičem iznad konja. Nekoliko trenutaka je gledao za kočijom, a onda je otvorio kapiju i ušao u vrt. Kamenom stazom krenuo je prema kući.

Prolazio je kroz pravi engleski vrt, brižljivo negovan i očigledno svakodnevno potkresivan. A onda je ugledao baštovana koji je obrezivao grane. I on je pogledao prema njemu pa je učtivo klimnuo glavom. Čarls je primetio da je baštovanu dugme na pantalonama otkinuto i da mu je šlic otvoren. Zavukao je ruku u džep i iz njega izvadio zihernadlu. Pružio ju je čoveku i pokazao mu kako da njome zatvori prorez na pantalonama. A onda je osetio kako mu se nešto pribilo uz nogu. Bio je to mali beli zec. Sagnuo se i pomilovao životinju. Zeka se izvrnuo na leđa i prosto pozivao Čarlsa da ga pomazi po trbuhu. Zečje krzno je bilo meko i toplo.

Nastavio je stazom prema kući kada su se vrata otvorila i kroz njih je prošla lepa žena otmenog držanja. Čim ga je ugledala, na licu joj se pojavio osmeh.

 – Gospodine Čarlse, upravo sam sa vašom suprugom ugovorila posetu sledeće nedelje – srdačno reče žena.

 – Iskreno se radujem, gospođo – reče Čarls i ljubazno se nakloni.

Sigurnim korakom je nastavio prema kući. Batler je video Čarlsa kada je otvorio vrata onoj gospođi pa ga je strpljivo sačekao. Debeli čovek je imao lice kuvane žabe i servilan osmeh.

 – Dobro došli, gospodine. Gospođa je u salonu s krojačicom – reče dok ga je propuštao kroz otvorena vrata.

Čarls uđe u kuću i sigurnim korakom pođe ka salonu. Tamo ugleda jednu prekrasnu ženu, za koju je znao da je njegova supruga i jednu stariju, koja je držala krojački metar u ruci. Čim ga je ugledala, ‚‚supruga‘‘ mu je poletela u zagrljaj. Poljubili su se nežno, a Čarlsa je iznenadilo to što ovo kršenje kodeksa pristojnosti nikom nije bilo neobično. Zadržao se nekoliko minuta u razgovoru sa njih dve, a onda je krenuo na sprat. Bez trunke dileme prošao je kroz velika vrata koja su vodila u njegovu radnu sobu.

Soba je bila veoma slična kabinetu na koledžu. Prošao je pored drvenog stola i razgrnuo zavese na prozoru. Veliku biblioteku je obasjalo sunce. Iz bifea je izvadio flašu viskija i čašu. Nasuo je viski i nazdravio ovom predivnom danu. Tada je pogledao kroz prozor. Dvadesetak metara ispred kuće stajao je baštovan. I on je potezao nekakav alkohol iz flaše. Gledao je pravo u Čarlsa.

A onda – Čarls se probudio.

***

Tog popodneva Džon je odveo Čarlsa kod majstora da mu urami sliku koju je dobio od Dantea. Zajedno su odabrali ram, a onda su otišli Džonovoj kući. Dok su igrali šah, Čarls je Džonu ispričao san.

 – Vrlo neobično... – reče Džon pošto ga je saslušao.

 – Da... I mogu ti reći da sam čitavog dana nekako poletan. Svi problemi koje imam mi se sada čine mnogo manjim nego juče – reče Čarls.

 – Meni je neverovatno to što je san bio tako realan i što si uspeo da zapamtiš i najsitnije detalje.

 – Da... – zamišljeno odgovori Čarls i pomeri topa tako da je napao Džonovog kralja – Šah!

 – A vidim i da ti šah ide bolje nego obično – nasmejao se Džon.

 – Mat! – zadovoljno uzviknu Čarls.

Te večeri Čarls je u kupatilu posmatrao svoj odraz u ogledalu. Izgledao je starije nego u snu. Oko očiju su mu se pojavile bore, a njegova crna kosa je bila prošarana belim dlakama. Osetio je čudnu nelagodnost i krenuo ka kuhinji da podgreje mleko. Želeo je da ponovo sanja. Čeznuo je za tim da nastavi tamo gde je stao. Popio je čašu toplog mleka i legao u krevet. Prizivao je slike od prethodne noći. Žena, kuća, vrt, kabinet, mačka, zec, kočija, baštovan...

***

Čarls je sedeo u kožnoj fotelji i milovao mačku. Fotelja je bila iskrzana. Primetio je kako mu na prstima ostaje mačja dlaka. Životinja je bila mršava i stara. Osećaj je bio grozan. A onda je rukom prešao po zadnjim mačkinim nogama. Životinja je bolno jauknula i ogrebala ga. Osetio je bol i ugledao krv na ruci. A onda je pogledao šta je bilo to što je izazvalo takvu reakciju. Primetio je ružnu, zagnojenu ranu. Ustao je i pošao u toalet da se opere.

Iz kupatila se širio smrad. Pločice nisu bile do plafona kao prethodne noći, a zid je bio prepun fleka. Jedva je uspeo da odvrne slavinu nad lavaboom. Iz slavine je šiknula vrela voda. Uz ogrebotinu je sada imao i opekotinu. Jedva je uspeo da namesti vodu tako da bude mlaka. A onda je osetio kako mu je bešika prepuna. Okrenuo se ka klozetskoj šolji i otkopčao šlic. U šolju je pogledao tek pošto je mlaz počeo da izlazi iz njegovog tela. Šolja je bila zapušena i fekalije su se skoro presipale na pod. Ni sam ne zna zašto je pustio vodu. Kada je to učinio, sadržina šolje je, kao da je izbacuje gejzir, pljusnula pravo na njega. Bio je okupan izmetom.

Nekako je uspeo da se koliko-toliko opere nad pokvarenim lavaboom, a onda se vratio u sobu. Mačka je ležala na sofi. Pokraj nje je jasno video svežu fleku od krvi i gnoja. U tom trenutku je neko grubo otvorio vrata. Bio je to stariji gospodin od prethodne noći. Njegovo lice je odisalo ljutnjom i prezirom.

 – Gospodine Čarlse, ako pod hitno ne napišete nešto iole vredno, izgubićete katedru. Mogu vam reći da je komisija završila zasedanje i da su na ivici strpljenja. Vi ste sramota za našu ustanovu! I kako to izgledate? Ovaj kabinet smrdi na septičku jamu! – reče čovek i prstima zapuši nos.

 – Dogodio se mali incident, gospodine. Klozetska šolja je zapušena i... – poče da se pravda.

 – Vi ste beznadežan slučaj! – reče čovek i sa treskom zalupi vrata pošto je izašao iz kabineta.

Od siline treska nekoliko knjiga je popadalo sa polica. Pokupio je knjige s poda, vratio ih na policu i pogledao kroz prozor. Dan je bio tmuran i siv. Upravo je počinjala kiša. Uzeo je svoj kaput i šešir sa čiviluka i napustio kabinet. Izašao je na ulicu u želji da zaustavi kočiju. Kočijaši kao da ga nisu primećivali ili nisu želeli da ga prime u kočiju. Jedna kočija ga je skroz okupala kada su konji u galopu projurili kroz baru. A onda je konačno uspeo da zaustavi jednu. Prepoznao je kočijaša od prethodne noći. Ovog puta njegovi konji su bili crni.

 – Da li ste sigurni da baš tamo želite da odete? – upitao je kočijaš kada mu je Čarls rekao kuda da ga odveze.

 – Naravno – odgovorio je.

Kočijaš se zaustavio na istoj adresi kao i prethodne noći. Čarls je izašao iz kočije i zavukao ruku u džep kako bi izvadio novac i platio kočijašu, ali para nije bilo. Izvinio se kočijašu i rekao mu da će otići do kuće po novac. Ovaj ga je prezrivo pogledao, opsovao nešto i pucnuo bičem. Konji su pojurili niz ulicu. Čarls je krenuo kroz vrt. Ovog puta vrt mu je delovao ofucano i zapušteno. Baštovana nije bilo nigde. A onda je osetio kako mu se nešto pribilo uz nogu. Bio je to zec. Kada ga je pogledao, uplašio se. Umesto slatkog malog zeke od prošle noći, ovaj zec je bio nakaza sa ogromnim crvenim očima i iskrzanim ušima. Čarls je ustuknuo od užasa ali je zec skočio na njegovu nogu i ugrizao ga. A onda je odskakutao. Čarls se mogao zakleti da ga je čuo kako se smeje kao čovek.

Tada je iz kuće izašla žena koju je video i prethodne noći. Čarls joj se ljubazno obratio, ali ga je ona samo začuđeno pogledala i produžila prema kapiji. Ovog puta batler nije ostavio otvorena vrata. Pokucao je na vrata, prvo lagano, a onda, pošto niko nije otvarao, mnogo snažnije. Posle nekoliko minuta upornog kucanja, vrata su se otvorila i na njima se pojavio žaboliki batler.

 – Šta hoćete? – drsko ga je upitao.

 – Kako to mislite? Pa ja ovde živim – zbunjeno mu je odgovorio.

 – Kakve to gluposti pričate? Ovo je fina kuća. Odakle vam ideja da ovde žive klošari koji smrde na govna? Hajde, gubite se odavde dok nisam pustio pse! – zapretio mu je batler.

 – Vinstone, šta se to događa? – začuo se muški glas iz unutrašnjosti kuće.

 – Nekakva skitnica tvrdi da živi ovde, gospodine – reče batler čoveku koji je prilazio vratima.

Čovek stade na prag i znatiželjno pogleda Čarlsa. Bio je to baštovan. Njegova odeća je bila identična onoj od prethodne noći, osim što je preko proste, baštovanske odore imao frak. Zihernadla je i dalje bila u njegovom šlicu, a iz džepa mu je virila staklena flaša.

 – Možda bi trebalo da pozovemo policiju – reče baštovan i namignu batleru.

 – Hajde! Gubi se, ništarijo! – reče batler i grubo odgurnu Čarlsa tako da je ovaj pao na vlažnu zemlju.

Dok je batler zatvarao vrata, Čarls je video kako baštovan vadi flašu iz džepa i nudi je batleru. Iza zatvorenih vrata čuo se smeh dva muškarca. Čarls je još neko vreme ležao na zemlji, a onda se podupro rukom kako bi ustao. U tom trenutku je osetio bol u ruci na koju se oslonio. To je ponovo bio zec. Još jednom ga je ujeo i odskakutao. Istovremeno vrata su se ponovo otvorila i on ugleda krojačicu. Zamahala je kišobranom u njegovom pravcu, dajući mu znak da joj ne prilazi. Drugom rukom je zapušila nos i krenula prema izlazu iz vrta. Čarls je zbunjeno stajao nekoliko trenutaka, a onda je i on krenuo ka ulici. Ipak, ponovo je zastao kada se našao na desetak metara od kapije. Okrenuo se prema kući i pogledao ka prozorima u prizemlju. Na jednom od njih stajala je ona koja mu je prošle noći bila supruga i posmatrala ga. Zatim je podigao pogled na sprat u pravcu svoje radne sobe. Na prozoru je ugledao baštovana. Stajao je na istom mestu na kojem i Čarls sinoć, kada ga je gledao kroz prozor. Baštovan se kezio i ispijao tečnost iz flaše. Čarls je shvatio da stoji tačno tamo gde je baštovan stajao u prethodnom snu.

Probudio se obliven hladnim znojem. Ruke su ga bolele kao da na njima ima rane. Te noći više nije zaspao.

***

Sutradan je zajedno sa Džonom otišao da podigne uramljenu sliku. Bio je neispavan i nervozan, što Džonu nije promaklo. Zbog toga je insistirao da mu Čarls ispriča i ovaj san iako ovome nije bilo do toga. Učinio je to tek kada su zaigrali partiju šaha, nakon što su zakucali sliku na zid u Čarlsovoj spavaćoj sobi. Tog dana Čarls je gubio partiju za partijom, a usput je ispričao novi san.

 – Neverovatno... Zaista neverovatno – rekao je Džon pošto ga je saslušao.

 – Da... I osećam se kao u snu... Poliveno izmetom.

 – Vidi, Čarlse... Ti znaš da ja verujem kako snovi mogu da nam kažu ono što je skriveno duboko u nama. Mislim i da svaki san ima svoje značenje. Ali nikada u životu nisam čuo da je neko sanjao dva sasvim obrnuta sna i to jedan za drugim. Ne bi bilo loše da pokušaš da pronikneš u dubinu svoje duše. Možda ti snovi mogu nešto da ti razjasne.

 – Upravo to i radim čitav dan – odgovorio mu je.

 – To nešto što te muči...

 – Da?

 – Možeš li da pretpostaviš s čim je u vezi?

 – Svašta mi pada na pamet.

 – Hmm... A da probaš da iskoristiš ove snove na koristan način? – slavodobitno reče Džon.

 – Na koji način?

 – Pa napiši nešto – osmehnuo se Džon.

 – Osećam se kao da me je pregazio voz. Kako misliš da sada sednem i pišem? – zbunjeno upita Čarls.

 – Možda to i jeste pravi trenutak. Kao što nije pravi trenutak da igraš šah. Mat! – uzviknuo je.

Te večeri su odigrali šest partija i Čarls je svih šest izgubio. Džon je otišao oko devet časova i Čarls je ostao sam u kući. Seo je na krevet u spavaćoj sobi i posmatrao Danteov crtež na zidu. Na slici je bio zec koji posmatra svoj odraz u ogledalu. Čarls je tek tada primetio da zečevi nisu isti. Odraz u ogledalu je imao nešto zlokobno u sebi. Iako je, geometrijski posmatrano, sve bilo gotovo identično, izvesna razlika se ipak primećivala. Tada se ponovo setio dva zeca iz svog sna. Ustao je sa kreveta i seo za radni sto. Iz fioke je izvadio svesku sa zelenim koricama. Otvorio ju je. Onda je uzeo pero i umočio ga u mastonicu. Na prvoj strani sveske napisao je pet reči – Alisa sa one strane ogledala.

xxxxxx

Čarls Dodžson, poznatiji kao Luis Kerol, još u mladosti je razvio prisno prijateljstvo sa likovnim kritičarem Džonom Raskinom i slikarem Danteom Gabrijelom Rosetijem, jednim od glavnih predstavnika prerafaelitskog pokreta. Posle izlaska njegovog najpoznatijeg dela – Alisa u zemlji čuda, 1865. godine, Dodžsonov život se našao na raskrsnici. Nekoliko godina kasnije, nakon smrti oca (1868), on je zapao u duboku depresiju koja je potrajala nekoliko godina. Nezadovoljstvo privatnim, a posebno profesionalnim životom, u njegovim ranim četrdestim je dostiglo vrhunac. I pored toga, on je do kraja života ostao profesor matematike na Krajst Čerč koledžu u Oksfordu. Upravo u tom periodu, 1871. godine, iz štampe je izašla njegova nova knjiga, nastavak Alise u zemlji čuda – Alisa sa one strane ogledala.

Aleksandar Đukanović, iz zbirke pripovedaka ''Hladna površina'' (Agnosta, 2017.)