Sama

Bilo je hladno decembarsko veče, kada je Mira sa dvogodišnjem sinom u rukama i torbom sa stvarima na leđima, izašla iz kuće u koju je ušla pre tri godine, verujući da će u njoj živeti srećno sa čovekom kojeg voli.

Verovatno bi tako i bilo da nije imala svekrvu koja od prvog dana nije htela da čuje za nju. Ne bi oni živeli ni dana zajedno da Boban, jednog dana, nije došao sa vešću da je Mira trudna. Mada je i tada njegova majka pokušavala da ga ubedi da to nije njegovo dete, ali ovoga puta sin je nije slušao. Doveo je Miru u kuću i upoznao je sa svojim roditeljima, saopštivši im da će za par meseci dobiti unuče.

Svekrva nije propuštala priliku da joj kaže lošu reč, kad god je to mogla. Mira je ćutala i čekala da kaže šta ima, a onda bi se zatvarala u sobu sa detetom i ne bi izlazila dok joj muž ne dođe sa posla. Kad je počela da radi bilo je malo lakše. Dete je vodila u vrtić, a ona bi na poslu nalazila mir koji nije imala u kući.

Svekar, koji ju je branio koliko je mogao, razboleo se i za par meseci umro. Tada je svekrva još gora postala, kao da je Mira bila kriva što je on umro.

Kad je dete napunilo dve godine Boban je dobio poziv za rad u inostranstvu. Odmah je prihvatio, a Miru je zamolio da bude strpljiva, čim se bude snašao doći će po nju i dete.

Jedne večeri, posle duže svađe, svekrva reče Miri da se pakuje i ide iz njene kuće. I ona i dete. Mira je spakovala najnužnije stvari i sa detetom u rukama izašla iz kuće. Mali Luka je plakao. Spavalo mu se, a napulju je bilo hladno. Mira je drhtala, više od straha nego od zime. Kuda će sa malim detetom u sred zime? Munjevito je razmišljala. Roditelje odavno nije imala, rodbina joj je bila udaljena najmanje 400 km. Kuda da ode bar za to veče, a sutradan će nešto smisliti?

Seti se baka Mare, koja je živela kuća do njene devojačke i koja se družila sa njenom majkom sve dok je bila živa. Ona je živela u susednom selu. Sačekala je autobus koji ide u tom pravcu i ušla u njega, verujući da će joj baka Mara pomoći.

"Dobro veče, mila moja! Šta se dešava sa tobom? Odkud ovako kasno da dođeš?"

Luka je spavao u njenim rukama. Baka Mara je pozva da uđe i smesti dete na kauč kraj peći. Čulo se samo pucketanje vatre dok je baka čekala da Mira progovori.

"Muž mi je van države, a svekrva me je izbacila iz kuće. Nemam gde da odem. Možemo li ovde da prespavamo, a ujutru ću smisliti gde da idem dalje?"

"Taman posla da ideš! Ostajete vas dvoje kod mene, koliko god treba. I ovako sam sama, pijaće mi društvo."

Mira ustade i zagrli tu dragu staricu, a suze olakšanja potekoše joj niz lice. Vremenom Mira i Luka zavoleli su baka Maru i kod nje su se osećali kao u svom domu.

Mira je našla još bolji posao. Svakog meseca mogla je da odvaja sa strane određenu količinu novca, verujući da će tako jednog dana da obezbedi sebi i sinu dom. Baka Mara se razbolela i za par meseci umrla. Bio je to za Miru veliki udarac. Volela je baku, a i to je značilo da treba da se seli. Njen sin, koji je živeo u inostranstvu, želeo je da proda stan. Dao je Miri par meseci da se snađe.

Čula je da se u susednoj zgradi prodaje vešernica. Pošto stan nije mogla da kupi, ovo joj je bilo jedno rešenje. Za početak je napravila sobu i kupatilo i ubrzo se uselila sa svojim dečakom.

Nakon ostavinske rasprave saznala je da joj je baka Mira ostavila lepu sumu novca. Sa tim je završila ostatak stana i kupila polovan nameštaj. Napokon su njih dvoje imali svoj dom. Bila je presrećna zbog toga.

Jednog subotnjeg jutra zazvonio joj je telefon.

"Miro, napokon sam te našao.",  začula je glas svog muža. Osećanja su bila pomešana. U prvi mah srećna što ga čuje, ali ipak ljuta na njega, jer se nije javljao sve ove godine. Iako mu je dugo slala pisma u kojima je pisala šta se desilo, odgovor nikad nije dobila.

"Izvini, bio sam ljut. Majka mi je rekla da si našla drugog i da si otišla sa njim."

Opet majka, uzdahnula je Mira.

"Ali slala sam ti pisma i pisala o svemu."

"Nisam dobio ni jedno. Posle dva meseca promenio sam adresu i poslao ti novu u pismu."

"To pismo nikad nisam dobila. To je sigurno tvoja majka sklonila."

"Oprosti mi, glupo je što sam verovao u te njene priče. Više nam neće smetati, neću dozvoliti."

"Žao mi je, sada je kasno. Mi imamo drugi život. I sigurna sam da ona nikad neće prestati da se meša, a ti si joj jednom poverovao, poverovaćeš opet. Dođi kad budeš želeo da vidiš Luku ali nas dvoje nikad više ne možemo biti zajedno. "

Spustila je slušalicu, a suze su joj potekle niz lice. Ušla je u sobu i legla kraj svog sina koji je još uvek spavao, čvrsto ga zagrlivši, zaroni mokro lice u njegovu mirisnu kosicu.