Samo je otišla

Uvek sam je poštovao i voleo na svoj način i pored retkih nesuglasica u shvatanju našeg postojanja, nikada se nismo posvađali. Kuvala mi je, prala moje prašnjavo radno odelo, održavala stan i bila je srećna, jer je znala da je korisna. Pa, nije se bunila ni kada sam ponekad, blago pripit, pričao o devojkama sumnjivog morala koje su nestajale prvim svitanjem. Znala je da sam pored nje srećan. Znala me je savršeno, bolje nego što ja znam sebe. Jedan kratak pogled na moje oči bio joj je dovoljan da me pročita kao otvorenu knjigu. Nisam mogao da je slažem, čak ni da sam to hteo. Savršeno dobro je znala kada sam srećan, kada sam tužan, ili nervozan. Radovala se mojoj sreći kao svojoj i tugovala je moju tugu kao svoju. Ophodila se prema meni prilagođavajući se mom trenutnom raspoloženju, trudeći se da uvek bude moja moralna podrška, bio ja u pravu ili ne. Iako nikada nisam tražio hleba preko pogače, ponekad sam znao da budem bezobrazan kao postpubertetsko razmaženo derište koje pada u duševnu agoniju, ako ne dobije ono što želi. Tihim, umirujućim glasom, predočavala mi je moguća rešenja za zajedničko prevazilaženje kriznih trenutaka, bez obzira na njihovo poreklo. Volela me je. Volela me je do besvesti i ja sam to uvek znao. Nije morala ni da mi kaže. Bio sam joj sve. Posvetila mi je svoj život, svoju anđeosku dušu božanske dobrote i nikada, ali baš nikada, nije zatražila bilo šta za uzvrat. A onda, bez nagoveštaja, bez ijedne reči, ostavila me je da živim svoj život po svojoj meri. Samo je otišla.

Osetio sam samo neki oblik besa, nemoć i razočarenje. U jednom trenutku, sa ogromnom knedlom u grlu koju nisam uspevao da progutam i suzama u očima, spustio sam buket na mermernu ploču i prošaptao: ’’Zbogom draga majko, sada počivaj u miru, a jednoga dana ćemo zajedno trčati po cvetnim livadama večnosti’’.