Samo ti pij

Ležao je na nekom krevetu, bar je tako mislio. Otvorio je oči ne razmišljajući ni o čemu. Imao je svest o sebi, ali nije mogao da se seti svog imena. Nije imao potrebu ni da ustane. Čudna situacija, pomisli on, da li da ustanem ili da ostanem i da čekam nekoga ili nešto?

“Ustani!”reče nečiji prijatan glas. On posluša. Seo je i počeo da razgleda oko sebe. To nije bio prostor, to je bilo svetlo sivilo bez oblika i smisla i sigurno ništa od onoga na šta je bio navikao. Ćutao je i buljio ispred sebe i čekao. Nije ništa osećao, imao je samo svest o tome da mu se dešava nešto neobično, nesvakidašnje. Shvatio je,u međuvremenu, da sedi u nečemu udobnom, ali nije video nikakav oblik, dakle krevet nije bio krevet, a ležao je na njemu, fotelja nije bila fotelja, a udobno je sedeo u njoj. Bio je smiren i sasvim dobro raspoložen za nekoga ko se našao tu gde jeste. Palo mu je na pamet da pogleda u svoje otvorene dlanove. Znao je da su tu, ali ih nije video.

“Pij!”reče opet onaj glas ni od kuda.

On to i učini. Primaknu usta dlanovima.

Sjajna svetlost obasja njegov um.

“Umro si i ponovo se rađaš. Ne znaš šta si bio ni šta ćeš biti.”reče Prijatni.

“Ko si ti?”zapita radoznalo tog “glasa bez pojave”.

“Ja sam tvoj čuvar, tu sam da ti pomognem i da te usmerim.”

“Vidim nekoga, ah, žao mi je…kako će ona sama, bez mene?”viknu čovek jer mu se ukazala slika tek zatrudnele ćerke. Postao je u trenu svestan sebe, svog života, bola, ljubavi, saobraćajne nesreće…počeo je da oseća užasnu tugu.

“Ne brini, biće ona dobro, požurimo!”

Narandžasto-bela svetlost ga usisa u sebe.

Jelena je svaki čas trebala da se porodi. Na isti dan pre šest meseci poginuo joj je otac u saobraćajnoj nesreći. Teško je podnela njegovu smrt, trebalo joj je dosta truda da ostane odgovorna i spremna da trudnoću privede kraju. Sada, kada je preostalo nekoliko sati da postane majka, samo je razmišljala o tome da porođaj prođe kako treba i da rodi zdravog sina. Nazvaće ga očevim imenom.

Pojavile su se neke nepredviđene stvari i lekari su se odlučili za carski rez. Tako je bilo sigurnije za dete. Uspavali su je i operacija je počela. Posle nekog vremena čuo se uznemireni glas jedne od sestara. “Stanje je alarmantno, gubimo je!”Izvadili su dete I posvetili se spašavanju porodilje. Hvala Bogu i ona bi spašena.

Posle nekoliko meseci mlada majka je sedela u udobnoj fotelji dojeći malog Mihajla. Muž je naslonio glavu na njeno rame posmatrajući svog sinčića kako ručka.

“Nisam ti rekla šta mi se desilo kada su me uspavali…”reče mužu sa nekim polušapatom,”stalno razmišljam o tome, ali mi nije jasno šta se desilo, iako ja to tumačim na neki pozitivan način. Našla sam se u nekom prostoru, ne umem da ti objasnim tačno kakvom i čula sam predivan glas, verujem da je bio anđeo…kada sam počela da se pitam gde sam to i šta se dešava on mi reče da pijem sa njegovih dlanova.To sam i učinila, jednostavno kao da to radim svakog dana, a šta sam to popila…ne umem da opišem, a vidiš, nisam te dlanove ni videla…baš čudno! Ali, dragi moj, tog trenutka sam i oživela! I tako je moj Mihajlo dobio na poklon majku!”

“Lepo si to rekla!”reče muž zadovoljno milujući bebu,”još i da je tvoj otac sa nama, kako se samo radovao tvojoj trudnoći!” Na te reči mali Mihajlo zastade, raširi malene oči gledajući u majku i razvuče usta u predivan osmeh.

“Vidi ga kako se raduje kao da nas razume! Samo ti ručkaj srećice!”reče nežno majka i u isti glas sa mužem viknu”Samo ti pij!”Na šta se oboje glasno nasmejaše.