Samoizolovana

Gledala je kako sviće, izgubljena u sumaglici svojih snova. Potom je ustala, malaksala, dok  je mehanički uključivala kompjuter. Suviše je rano za ustajanje, ali san joj nije dolazio na oči. Upalila je lampu na stolu. Kompjuter je nanovo sporo otvarao.  

U hladnoj i usamljenoj sobici, osećala se tesno, izuzev što je povremeno izlazila do hodnika, sedela u dnevnoj sobi, gledala neke ljude na tv-u koji pričaju o nečemu. Izdvojen jedan glas koji prednjači u savetima, koga ne razume. Glava joj klone, spava joj se.

Realnost je posećuje u snovima, misli Anja R. onakva kakva bi trebalo biti. Na ormariću pored prozora gleda u cveće, koje je ona posadila. Nije tako bila bolesna. Mislila je izlečiće se, samo treba odbaciti sumorne i teške misli, okrenuti se radu i sebi. Bolest ne misli tako. Ko je god zaradio neku neurološku boljku, zna da ga ona drži u naručju do smrti.  Sa svih strana opomene, "Ostani u kući", "Stay with me, ja sam tvoja bolest, i sreća i tuga". Odsustvo njeno iz društvenog života traje preko desetak godina, Anja i nema ništa drugo osim svojih misli, izrezbarenih i prokuvanih sto hiljada puta, dok je umor savladava i poražena mora da zaboravi na trenutak sadašnji.

Za nju izolacija nema prizvuk moranja ili dosade, njen mozak se zabavlja na razne načine. "Nikuda pobeći ne možeš, jer nemaš snage za beg. Survaćeš se niz odron od kamena i zemlje, pa će ti biti još teže. Može biti gore od ovoga. Smiri se i ćuti.", čuje mozak. Uostalom, zar se dobra i loša strana ne svađaju kod svakog u glavi. "Blago tebi, kako ti je samo lepo, ne moraš da ustaješ rano, niko te ne maltretira da radiš, da se guraš po autobusima.", Anja R. klima glavom kao da se slaže, niko ne vidi, pa može biti luda koliko to želi.

 Noge su se brzo umarale, nije podnosila ni hladnoću ni vrućinu. Dešavalo se da se probudi usred noći i da ne zaspi do jutra. "Spavaj, spavaj!"  Držala je zatvorene oči, pokušavajući da diše. Mogla je čak i da ne diše par minuta. To joj nije stvaralo paniku. Da li je ona rizična grupa? Kako nju može da nađe virus, kad je izolovana godinama. Dobro, jedno je to,  drugi su dolazili, pričali su. Tišina je nesnosna kad ne čuješ svoj glas. Promeškoljila se u stolici, pa se vrati u krevet razumevajući da kompjuter ne želi da sarađuje sa njom. Nije je bilo briga. Zaspala je na desetak minuta.  Već je bilo sedam.

Ustala je  bez ikakve nade da će biti bolje. Sasvim je svejedno, ravnodušna elegija života. U dnevnoj sobi bruji TV, pije kafu u malim gutljajima dok se sasvim ne ohladi. Vreme prolazi prebrzo, nedelja za nedeljom... Dan se skratio, ljudi žive kraće od svojih godina, nisu ni primetili od ubrzanog tempa života, da su već ostarili. Do juče  su svi bili  mladi. Sad su svi stari, nekome se to primećuje, nekima ne. Deca rastu ko iz vode, oni nose mladost u zubima.

Iznenada, krajem dana u kome se ne dešava ništa, oseti malaksalost, hladnoću i bolove. Temperatura ne može da se obori. Anja R. ima samo jednu želju, a ta je da spava. Danima.  Kroz polusan čuje nešto o bolesti koja hara svetom. Sve je ličilo na šalu ogromnih razmera. Širi se lančano, govori onaj isti čovek, postepeno će zahvatati sve veći broj ljudi. Možda se ona razbolela slušajući vesti. Nedelju dana kao da je lebdela, bila ni na nebu ni na zemlji. Sanjala je da je umrla.  A sad ima sve predispozicije za to, kašalj i temperatura udvojeni sa neurološkim simptomima,  kao neprikosnoveni dvojac,  čini situaciju još gorom. Kroz san podnosi obrazac za svoju smrt nekome. Vidi samo ruke, koje se provlače kroz prozorčić šaltera. - Javićemo vam odluku. - Zašto mora da se podnese obrazac?- pita ženu sa druge strane.  

- E pa, zato što treba, treba kad se rodiš, kad kreneš u vrtić, u školu, na fax i posao, I kad misliš da ti je došao kraj. Svuda se podnose obrasci. I molim te, ne smaraj. Bože, kad ću već da odem kući, u šoping, ostavio me dečko zbog korone... Zato što radim sa ljudima! - ustaje, na licu maska i naočare za ronjenje. Hirurške rukavice išarane cvećem. Anja zaboravlja na radnicu, dok se spušta  nekom padinom brzinom košute, pred njom, najednom, ogromna vila sa bezbroj soba i nepoznata i poznata lica, ali ta poznata lica nisu  među živima.  

- Korona ne postoji.-  govori joj starija žena, posivelog lica. - Pitaš me kako znam. Pa ja sam umrla od iste, 1918. godine. Doduše, nije se tad zvala tako. To sam saznala tek posle smrti!  Neke stvari ti budu jasnije. - Anja kaže da nema vremena da sluša te gluposti, pa se polako okreće u pravcu iz koga duva vetar. Krenula je ka zgradi u kojoj je živela, ali taj deo je porušen.Gde su stanari? Zašto nema pola zgrade? Vidi jednu ženu na terasi, zaliva crveno cveće. Izgleda joj poznato.

- Šta radiš ovde, mala? Anja, to si ti... Sećaš li me se? - setila se; to je ona baba koja se po ceo dan vozila autobusom, sa plavom i zelenom senkom na očima i ružičastim karminom. Baba je umrla pre desetak godina i više. Šta će u njenom snu? Baba se smeje.  Drži ispred sebe neki papir, koji baca s terase.

- Evo ti odgovor od komisije, tvoj zahtev je odbijen, odbijen...

- Teško je dok ne umreš, ne znaš šta te čeka, grčevito se držiš za život. Posle bude dobro. Beži odavde, sklanjaj se, zamagljuješ mi pogled. - odgovara joj neki deda, gurajući je štapom. - Lift se ponovo pokvario.- priča za sebe.

Bela svetlost sa prozora je tako zaslepljujuća. Budi je kašalj. Ponovo gori.  

- Šta ćeš da budeš kad ozdraviš, kad porasteš? - pita je mozak.

- Slikarka, znaš već.

- Nemaš kad da se spremaš. Suviše si stara.

- Ne lupaj gluposti, ja sam mlada, nemam još ni 60!

- Dobro. Vreme ti otkucava. Javiću ti se dok spavaš.

- Otkucava i tebi. Molim te, potrudi se da mi dovedeš neke žive ljude u san.

- Pa, ima i živih. Samo što si ti zakasnila. Tu stvarnost si imala pre desetak godina, sada se pretvorila u san.

Mahnu rukom, zaboravlja sve. Danas će malo da čita, ali slova jedva vidi, zamagljuju se...

Svi su u kući, dobro je...