Samoubica u najavi

Kao da je znala da će je neprospavana noć skupo koštati. Stigla je na posao, knapirajući vreme u sekund. Debela supervizorka, sa providnim očima, zarumenjenih obraza i plavom kosom, koja je izgledala kao šlem, pogledala ju je ispod oka, dok je pregledala nešto na kompjuteru. Silvija se uvuče u svoj drugi red do prozora, stavi slušalice i već se prvi korisnik mobilne telefonije javio. Bila je ljubazna, odgovarala na pitanja, pa je nastavila dalje sve do prve pauze. Pozivi su se nizali jedan za drugim. Najzad je izašla na pauzu, osećajući kako joj bubne opne vibrirajuju, dok je u ušima brujao glas poslednje korisnice, kojoj ništa nije bilo jasno na računu koji je dobila. Izašla je na terasu, sela i poručila kafu, dok je odmotavala kutiju cigara. To je bio restoran firme u kojoj je radila i smučio joj se i posao i ljudi, spletke i razne ujdurme. Ipak, ćutala je, praveći se da je se ništa ne tiče.  Popila je kafu uz cigare koje je pušila samo na poslu. Vratila se u salu punu operatera i buke. Sela na svoje mesto, kad joj supervizorka mahnu da dođe do nje. Stolovi supervizora, koji su ujedno bili i šefovi smena, nisu bili posebno odvojeni od ostalih. Reče joj da sedne pored nje. A onda joj reče da ju je baš ona slušala i da nije valjalo baš ništa.

- Kako to razgovaraš sa klijentima? A? Malo živosti ubaci, i na kraju si povisila ton na tu jadnu ženu. Pa nije ona tu zbog tebe, nego ti zbog nje! Razumeš? - Silvija klimnu glavom. Plave oči te žene, mlađe od nje, su bacale svetlosne mačeve na nju, i svi su se okrenuli da je vide. Htela je da propadne u zemlju.

- Ne znam šta da ti kažem!-  nastavila je, -  Daću ti trojku, eto i deset posto manju platu. - rekla je, držeći se nekako kao muškarača, zvala se Anđelija, voleli su je zbog njene neposrednosti, što je više bila ortak nego žensko. I umela je sa ljudima, kako se uvući nekome pod kožu, ko je bitan, a ko je nebitan. Silvija je spadala u red nebitnih.

- Zašto?- upitala je  Silvija, - Zašto mi smanjuješ platu, nikoga nisam uvredila?

- Alo, bre, jel ti razumeš nešto, da tako ne možeš da pričaš, razumeš? - vikala je An]elija, Silvija je imala silnu želju da je raspali po tim njenim ustima. Jel to ona pravila promociju za sebe, da se vidi koliko je važna? A i nije je volela, ko ćuti, taj nešto muti. Silvija nije pričala o sebi, o svojoj porodici, dečku, bila je kruta, neprilagođena, zato je bila operater već tri godine. 

Najzad ustade ošamućena, praćena pogledom nekih, ostale je bilo briga. Anđa odmahnu glavom, nije volela takve osobe, tihe, povučene, nepreduzimljive, tupave. Prekrstila je ruke, dok joj je šlem frizura otkrivala crvenilo vrata. Prestala je da puši, inače  bi zapalila jednu. Anđelija je već dve godine pokušavala da ostane trudna, ali bezuspešno, onda je ostavila cigarete, nadajući se čudu.

Silvija je sela na svoje mesto, javljajući se odsutno, nije je bilo briga da li je slušaju, dobila je svoju ocenu, trojku, kao da je đak, a ne zaposleni, i to ocenu koju joj je odredila bledolika gestapovka. Završila je smenu, obukla se i izašla, ne rekavši nikom ni doviđenja.

Lutala je neko vreme gradom, bilo je suvo vreme, ni toplo, ni hladno. Pogledala je na mobilni, verenik je nije zvao. Čitav grozni, glupavi dan on se nije setio da je pozove.  Počela je da sažaljeva sebe, govoreći da je ona jedan običan šraf, nebitan. Možda bi bilo bolje da okonča taj njen nebitan život.  Mrak još nije pao, zagušljivi vazduh od automobila činio ga je zgusnutim, da ga guta kao riba na suvom.  Išla je neodređenim pravcem, zamišljala u sebi dijalog koji se nikad nije desio, kako je ona odbrusila gestapovki, kako joj pljeskaju, govore bravo, bravo... Jedan je uperio svetla u nju, odskočila je, ali poprskao ju je.

- Kuda to ideš, slepice!? - viknuo je vozač.  Sutra ponovo isto, ići će kao robot na posao koji nije volela. Kad god je imala neki problem, šetala je,  što je brže hodala, misli su se same nameštale i znala je šta treba da kaže, kako da se postavi... Svako hodanje je smatrala begom. Sakriće se i neće je naći... Igraće se skrivalice, kao devojčica što se krila iza tepiha, koji su se njihali kao kulise u pozorištu, a ona malena uspevala da se sakrije iza, i da čupka sitne niti sa tepiha, dok je svi ostali traže. Neće je naći, neće. Videla je veliko ogledalo, u toj prodavnici, pružila ruku i prošla kroz lažljivo ogledalo, kao u bajci o...

- Upomoooć! - povikala je.- Majko sveta, pomozi, ja ne umem da plivam.- davila se, voda je bila tamna i prljava, tako jezivo hladna, kao da je telo gmizavca. Odeća se lepila za nju. Mahala je rukama, ne usuđujući se da otvori oči. "Gospode, pomozi mi, pomozi!"

Snažne ruke su je povukle u čamac. Kašljala je. Otkud voda tolika oko nje?

- Jel si dobro, gospođice?- upita je krupan čovek, dok se ona tresla. Nagrnu  ćebe na nju, koje je baš za takve prilike pecaroš držao ispod klupice.

- Nisam. Šta je bilo?- reče, tresući se.

- Pa htela si da se ubiješ, kad si pružila ruku, e, dete moje, život je jedan.- povukao je svoj brk. - Ajde, bićeš dobro, samo nemoj to više da radiš. Moraš da se presvučeš, dobićeš tako upalu pluća.  Koga da pozovem? Ne plači, pa ostala si živa. Od sada da slaviš ovaj 28. septembar. Koga imaš, da zovem? - pogledala je ka mostu. Nagla se previše, pružila ruku i prevagnula je. Opet, nije joj bilo jasno kako je to izvela.

- Šta? Koga da zovete?

- Ko će da dođe po tebe? Otac, dečko, muž... koga imaš?

- Nemam nikoga. Sama sam.- rekla je ravnim glasom. Zakašljala se. - Ne znam njegov broj.

- Čiji broj? Dečka? ... Ej, alo, policija, daaa, Sima je, imam još jednu koja je htela da se ubije.

- Nisam pokušala da se ubijem, neko me je gurnuo.- rekla je nesigruno. Zapravo moglo se uspostaviti kao istina.

- Svi to kažu.- odmahnu glavom Sima, - Tvrde da nisu pokušali, ali dođu opet. Pa se overe. Neki se opamete. Jednom dosta u kandži smrti.  

- Nisam pokušala da se ubijem! - viknu Silvija.

- Dobro, nisi, sve je u redu. – gledao ju je, ali ona nije gledala u njega. Gledala je u nešto u tami iza bandere. Podigla se i pokazivala prstom:

- Tamo, vidiš one oči, vidiš?- toliko se tresla da je ribar vrati na klupicu na čamcu i nagrnu  još jedno ćebe na nju.

- Sve je u redu. Nema ničega. Učinilo ti se.

- Ima, ima! - ponavljala je, – To su…to su njene oči… Njene oči!!!